O prkosu i opstanku: 5 filmova koje vredi pogledati na Međunarodni dan udovica

Širom sveta obeležava se Međunarodni dan udovica, datum koji su Ujedinjene nacije proglasile kako bi skrenule pažnju na često nevidljive i potresne probleme sa kojima se žene suočavaju nakon gubitka partnera.

Položaj udovica kod nas se uglavnom posmatra kao privatna stvar i o tome se retko javno govori, što dovodi do ignorisanja njihovih dubokih ekonomskih i socijalnih problema.

Međutim, umetnost, a posebno autorski film poseduje moć da lične tragedije prevede u univerzalne priče o preživljavanju, dostojanstvu i buntu.

Vreme je da istražimo kako su neki reditelji dekonstruisali arhetip udovice, pomerajući ga sa teritorije pasivne tuge ka teritoriji ekonomske borbe, emancipacije i prkosa.

Predstavljamo vam pet kinematografskih remek-dela koja kroz autentične ženske sudbine govore o tome šta zapravo znači ostati sam u svetu koji prečesto zaboravlja na žensko dostojanstvo.

Tri boje: Plavo (Trois couleurs: Bleu, 1993) Režija: Krzysztof Kieślowski

Prvi deo legendarne trilogije poljskog vizionara Krzysztofa Kieślowskog istražuje pojam unutrašnje i emotivne slobode. Juliette Binoche pruža maestralnu ulogu kao Julie, žena koja u saobraćajnoj nesreći gubi supruga, svetski poznatog kompozitora, i njihovu ćerku.

Suočena sa razornim bolom, Julie donosi radikalnu odluku: svesno odbacuje prošlost, rasprodaje imovinu i seli se u parisku anonimnost.

Kieślowski vizuelno oslikava njenu tugu hladnim plavim tonovima i prelepom, ali agresivnom muzikom kompozitora Zbigniewa Preisnera, koja proganja njenu svest poput neželjenog podsetnika na prošli život.

Film je osvojio Zlatnog lava u Veneciji, a Binoche Volpi pehar. ,,Plavo“ je dirljiva studija o tome kako se potpuna izolacija od prošlosti pokazuje nemogućom, ali i kako se kroz empatiju i neočekivanu žensku solidarnost, uključujući i velikodušno prihvatanje trudne ljubavnice pokojnog supruga, ponovo pronalazi put do života.

Udovice (Widows, 2018) Režija: Steve McQueen

Oskarovac Steve McQueen i scenaristkinja Gillian Flynn preoblikovali su klasični žanr krimi-trilera o pljački u oštru studiju o ekonomskoj prekarizaciji i nasleđenom dugu. Kada grupa profesionalnih pljačkaša pogine u vatrenom obračunu, njihove supruge ne nasleđuju bogatstvo, već milionske dugove i smrtonosne pretnje čikaškog podzemlja.

Glavna junakinja Veronica (Viola Davis) biva ucenjena od strane lokalnog kriminalca i političara u usponu, koji zahteva povraćaj dva miliona dolara.

Umesto da kapituliraju pred ucenom, tri udovice sasvim različitog klasnog i rasnog porekla udružuju snage kako bi same izvele pljačku na osnovu nacrta koje su njihovi muževi ostavili iza sebe.

McQueen maestralno dekonstruiše iluziju o tome da su ove žene bile zaštićene u braku. Njihovo udruživanje nije samo čin preživljavanja, već i bespoštedna potraga za finansijskom nezavisnošću u korumpiranom svetu.

Zemlja nomada (Nomadland, 2020) – Režija: Chloé Zhao

Ovaj dirljivi i vizuelno hipnotišući film, koji je osvojio tri Oskara, donosi nam portret modernog nomadskog života u Americi nakon velike ekonomske krize

Frances McDormand glumi Fern, ženu u šezdesetim godinama koja nakon smrti supruga i zatvaranja fabrike gipsa gubi ne samo partnera, već i svoj rodni grad u Nevadi, koji biva izbrisan sa geografske karte usled industrijskog kolapsa.

Sa minimalnim finansijskim sredstvima, Fern pakuje preostale uspomene u modifikovani kombi i kreće na put američkim Zapadom, radeći teške sezonske poslove, uključujući i naporan rad u Amazonovim skladištima.

Kroz naturalistički pristup i melanholičnu muziku Ludovica Einaudija, rediteljka Chloé Zhao pokazuje surovu realnost starijih žena koje su nakon gubitka supruga ostavljene na marginama socijalnog sistema, bez adekvatne penzije i podrške.

Fernina tuga je tiha i stalno prisutna, ali njeno putovanje postaje himna ljudskoj otpornosti

Svi drugi se zovu Ali (Angst essen Seele auf, 1974) – Režija: Rainer Werner Fassbinder

Nemački filmski genije Rainer Werner Fassbinder u ovom kultnom ostvarenju donosi suptilnu i bolnu kritiku posleratnog društva. Brigitte Mira igra Emmi, šezdesetogodišnju udovicu i čistačicu u Minhenu, koja provodi dane u tihoj, društveno nametnutoj usamljenosti.

Njen život se menja kada u jednoj kafani upozna Alija, znatno mlađeg marokanskog radnika na privremenom radu

Njihov kasniji brak izaziva zgražavanje, ksenofobiju i bojkot od strane Eminih koleginica, komšija, pa čak i njene sopstvene dece

Fassbinder kroz lik Emmi hirurški precizno secira kako društvo tretira starije udovice iz radničke klase: od njih se očekuje da budu nevidljive i ekonomski izrabljivane, a svaki njihov pokušaj da potraže sreću i ljubav biva kažnjen agresivnim izopštavanjem.

Film je osvojio nagradu FIPRESCI u Kanu i ostaje jedno od najvažnijih dela o kompleksnoj intersekciji ageizma, klasnog prezira i ksenofobije.

Alisa više ne stanuje ovde (Alice Doesn’t Live Here Anymore, 1974) – Režija: Martin Scorsese

Jedini film u karijeri Martina Skorsezea sa ženom u glavnoj ulozi doneo je glumici Elen Berstin zasluženog Oskara za ulogu Alise Hajad. Kada njen suprug, sa kojim je provela 13 godina u prilično hladnom braku, iznenada pogine na poslu, Alisa ostaje bez ikakve ušteđevine i sopstvene imovine.

Suočena sa siromaštvom, ona pakuje stvari u karavan i sa svojim sinom Tomijem kreće na put ka Kaliforniji, nadajući se da će obnoviti davno napuštenu pevačku karijeru.

Skorseze bez ulepšavanja prikazuje ekonomsku ranjivost žena koje su decenijama bile finansijski zavisne od svojih muževa

Alisa biva primorana da radi slabo plaćen posao kao konobarica u lokalnom restoranu kako bi prehranila dete. Kroz solidarnost sa drugim radnicama i emotivne uspone i padove, ona uči najvažniju lekciju: kako da uskladi sopstvenu želju za samoostvarenjem sa novom ljubavnom vezom, pronalazeći unutrašnju snagu da u novom partneru traži ravnopravnu podršku, a ne ekonomski spas.

Međunarodni dan udovica kao globalni poziv na akciju

Iako na filmskim platnima postoji mnogo ostvarenja u kojima su udovice prikazane na topao, lep i oslobađajući način, kao što su iranska drama Moja omiljena torta (Keyke mahboobe man, 2024), komedija Klub zadovoljnih žena (Book Club, 2018) gde je jedna od četiri glavne prijateljice udovica, ili već pomenuti film Srećno, Leo Grande , o ovoj temi se mora govoriti daleko otvorenije i glasnije.

Dok ove priče slave žensku žudnju, ponovno rađanje i pravo na novi početak u zrelim godinama, stvarni svet iza ekrana krije daleko suroviju statistiku o kojoj društvo prečesto ćuti.

Međunarodni dan udovica, koji je prvi put pokrenut 2005. godine od strane Fondacije Loomba, a Generalna skupština UN zvanično priznala 2010. godine kroz Rezoluciju A/RES/65/189, kreiran je sa jednim jasnim ciljem: borbom protiv sistemskog siromaštva i nepravde sa kojom se ove žene suočavaju.

Danas na globalnom nivou živi preko 258 miliona udovica, a procenjuje se da čak svaka deseta živi u uslovima ekstremnog siromaštva.

U mnogim delovima sveta, gubitak supruga ne znači samo emocionalnu prazninu, već i gubitak svih osnovnih ljudskih prava

U tradicionalnim i patrijarhalnim društvima, udovice se suočavaju sa zabranom nasleđivanja imovine, nasilnim izbacivanjem iz kuća, uskraćivanjem pristupa sopstvenim bankovnim računima i starateljstva nad decom. Posebno tragičnu kategoriju čine takozvane ,,dečje udovice„, devojčice prisilno udate pre 18. godine koje su rano izgubile starije partnere, a kojih prema zvaničnim procenama ima najmanje 1,36 miliona širom sveta.

Ovaj problem nije prisutan samo u zemljama u razvoju. Čak i u razvijenim ekonomijama poput Kanade, gde živi oko 1,6 miliona udovica, statistika pokazuje da žene mlađe od 55 godina nakon gubitka partnera doživljavaju dramatičan ekonomski pad. Kod starijih žena u razvijenim društvima, odsustvo adekvatnog pristupa penzionim fondovima i raspad zajedničkog domaćinstva često vodi pravo ka tihoj nemaštini.

U ratnim zonama i humanitarnim krizama, ova nepravda poprima razmere katastrofe

U istočnim delovima Demokratske Republike Kongo čak 50% žena su udovice, u Iraku ih ima oko tri miliona, dok u Kabulu u Avganistanu preko 70.000 žena živi bez ikakve podrške, često prepuštene prosjačenju i izložene stalnom riziku od eksploatacije i nasilja.

Zato je Međunarodni dan udovica globalni poziv na akciju i reformu zakonodavstva koje mora zaštititi pravo žena na nasledstvo, penziju i dostojanstven rad. Filmovi koje smo izdvojili nisu tu samo da bi nas estetski očarali, već da nas podsete da iza svake uloge ili brojke stoji stvarna žena sa pravom na dostojanstvo, slobodu i sopstveni glas.