Povezano
Šta je starije – kokoška ili jaje? Adam ili Eva? FEST ili turbulencije u državi koje su dovele do znatno manjeg broja posetilaca ove godine? Možda je pogrešno pitanje, ali činjenica jeste da je ovogodišnji FEST delovao gotovo… sablasno.
Podele u društvu nisu mogle da zaobiđu ni FEST – od domaćih autora preko običnih konzumenata.
I tako valjda mora biti u zemlji gde konkurs ministrarstva kutlure za godišnje dodeljivanje finansija domaćim filmovima u različitim fazama nastajanja – ne postoji već skoro tri godine.
Mala prednost te situacije jeste bila u tome da filmski obožavaci poput mene (koji su još i u obavezi, a, bogami, i pri vremenu, da bace na papir par kraćih zapažanja o filmovima ovde prikazanim (bar onima koje sam uspeo videti)) mogu da biraju gde će da sednu i sa akreditacijom, bez rizika da je neka projekcija rasprodata u potpunosti (ne računajući film Lordana Zafranovića, to je kategorija za sebe, reklama se pravila decenijama).
Al’ opet – nije to onaj stari osećaj odlaska na FEST gde se, sa daleko većim brojem ljudi, pojedinac saživljava u filmskom iskustvu, prisustvujući na festival sa relevantnim programom i ozbiljnim renomeom. Svašta se dešava ovih dana u zemlji, videćemo šta nam budućnost donosi.
Takođe, tu je i činjenica da neki ljudi, koje sam sretao ovih dana, nisu ni znali da je FEST održan, između ostalog, i zbog navike da se FEST održava krajem februara, početkom marta, tu negde oko dodele Oskara tradicionalno. Potencijalnoj reklami koja je, možda, mogla da dođe do njih, nije pomogla ni činjenica da je Lordanov poslednji film, od kojeg je gorela javnost do pre par dana, imao premijeru baš na otvaranju ovogodišnjeg izdanja FESTa (nisu znali da su te dve stvari uopšte povezane).
Izgleda da je taj film, zajedno sa svim konotacijama koje nosi, čineći ga većim od regularnog bioskopskog iskustva – “pojeo” sam FEST. Mnogo više se pričalo o samom filmu, a manje o FESTu samom, u korelaciji s njim, te mnogo više ljudi zna da smo imali premijeru filma o žrtvama Jasenovca, nego da se FEST održao.
Možda će se okolnosti oko FESTa promeniti nabolje iduće godine, možda neće, a stanje stvari na terenu jeste takvo da je ipak bilo nekih filmova vrednih da se iskuse na dotičnoj manifestaciji, pa da im posvetimo malo pažnje (kao i onim malo slabijim, jelte):
FEST 2026: PAPER TIGER
Posle godina i godina traženja, da ne kažem (slow burn hermetičnih) kazanovsko-roselinijevskih lutanja kroz svoje korene (Armageddon Time, The Immigrant), hercogovsko-viskontijevskih kroz prašumu (Lost City of Z) i bertolučijevsko-tarkovskijevih kroz svemir (Ad Astra), usput se lišavajući svega što je žanrovski propulzivno i istinski filmično, njujorški reditelj Džejms Grej, uporno i višegodišnje, opirao se onome u čemu je najbolji – ispitivanje bivanja muškarcem, u svim njegovim ulogama, (mahom na osnovama bratskih odnosa), kako prirodnim, tako i nametnutim, kroz filter 70s gritty kriminalističkog filma.
U ovoj priči o dva brata, jedan brat, (usred razvoda sa ženom) ima ambicije i konekcije, da preko svog prethodnog posla (policija), i projekta vezanog za kanalizacione mreže koji je došao do njega, da se popne do samog vrha gradske urbanističke infrastrukture, te povlači za sobom drugog brata, koji je perspektivni arhitekta, miran, porodičan čovek.
Prvi brat je gledao seriju The Wire, te zna da “sa imigrantima na doku nema čistog posla”, al svog brata, koji nema dodirnih tačaka sa ulicom, to nije naučio ni on, ni život, ni serija, koja tad, doduše, nije ni postojala, al u ovom tekstu ja gradim svoju istoriju. Tačka.
I kao što obično biva u ovakvim postavkama – u sudaru dva sveta, nastaju problemi. A onda ti problemi, preko noći, postanu MNOGO veliki. I to, bukvalno, tokom jedne noći.
Adam Drajver nikad nije bio bolji i savršeno se dopunjuje sa Majlsom Telerom. Njih dvojica su srce filma. Svi ostali su dobra podrška. Rusi, kao i uvek kod Greja, autentični i opasni. Čini mi se nepotrebnim ceo podzaplet oko zdravstene situacije sa Skarlet Johanson. Nisam imao osećaj da zaista doprinosi celoj priči, već je dovoljno ugrožena.
Ovo je proveren Grejev teren (Little Odessa, The Yards, We Own the Night), pa nema ničeg novog pod kapom nebeskom, al sve što ovde vidmo je više nego ubedljivo, samouvereno, zategnuto, sa jednom finom dozom tenzije koja se polako gradi, jednim konstantim nemirom koji tinja ispod površine i čeka eskalaciju. Ovaj film duguje Lumetu i ranom Skorsezeu, jednako kao i Piteru Viru (poslednji obračun vrlo evocira finalne okršaje u Witnessu) i braći Koen.
THE DEBUT
Ako ste gledali epizodu Simpsonovih pod nazivom A Streetcar Named Marge, možda se može reći da ste pogledali skraćenu, prepričanu verziju ovog, najnovijeg rediteljskog uratka Vudija Alena mlađeg (minus problematična seksualna istorija, plus još više neuroze), u narodu poznatijeg kao Džesi Ajzenberg.
Sve priče su, zaista, ispričane do sada, i Džesi ne nudi bog zna kako unikatnu viziju u priči o sredovečnoj, neispunjenoj domaćici (u tumačenju, kao i uvek IZUZETNE Džulijen Mur, koja, verovatno, “zabada” nominaciju za Oskara), koja, kako bi dokazala sebi i drugima da vredi i zaslužuje da bude viđena, ulazi u “zečiju rupu” bavljenja ulogom u predstavi kroz method pristup.
Bavljenje krajnostima u karakteru određene osobe jeste jedan od najzabavnijih načina na koji možemo da upoznamo jedan lik, a Džulijen sebe daje POTPUNO i OGOLJENO dok nas vodi sve dublje u sivu zonu u kojoj se linija između realnosti i fikcije sve više briše. Perfektnog sparing partnera, naročito u navođenju unutrašnje oluje, ima u Polu Đamatiiju kao strogom, ali pravičnom reditelju predstave.
Svakom reditelju će gledanje ovog filma biti i, svojevrsni, “vijetnamski flashback”, jer će ga sigurno podsetiti na momente kad ih je neki glumac (ili glumica) pritisnuo oko detaljnog rada na liku koji se pojavljuje u 3 scene, ima 5 i po replika i nije krucijalan za zaplet, dok glumac, neobjektivno, sve oko sebe gleda kao podjednaku priliku u karijeri.
A ostatak publike će imati prilike da se uveri u to zašto se o method glumi sve više priča kao o nečemu ne preterano poželjnom od strane filmsko-televizijsko-pozorišnih radnika.
Što je uloga od manjeg značaja (ili manje prisutna) za narativ, to method deluje pretencioznije.
Velika količina humora odvaja ovaj film od titule “WHIPLASH, al na liniji reditelj-glumica”, ali ipak, u duhu pomenutog naslova, poseduje jednu GLUMA SA VELIKIM G scenu koja će vam svima, sa pravom, ostati u pamćenju dugo nakon ovog filma, kao i iskrena emocija, autentičan odnos dvoje glavnih likova i činjenica da bi bio mnogo jači fazon da je film nazvan The Debut, zapravo, rediteljski debi Ajzenbergov. Očigledno, moralo je još malo da se sazri za ovakav rad, nije mogao biti prvi.
TONY
Ono što me je prvobitno zaintrigiralo oko ovog naslova jeste činjenica da je u pitanju biopic o tragično skončaloj legendi kulinarstva i putopisa Entoniju Bordejnu. Drugo jeste činjenica da rediteljski iza filma stoji Met Džonson, tvorac jedne od najkreativnijih i najlucidnijih komičnih serija svih vremena (Nirvanna the Band the Show).
Te dve stvari zvuče nespojivo, samim tim i nekalkulantski, o čemu svedoči i radnja filma, skoncetrisana na egoističan, inertni i raspadački životni period mladog Entonija, u sumrak tinejdž godina, a pred početak ulaska u svet odraslih i svet kuvanja, preko jedne od najraspalijih kuhinja viđenih u modernom filmu. Sa sve plejadom nesavršenih, al duboko ljudskih i proživljenih likova koji tu ordiniraju, upečatljivih i sa par replika (to je jednako doprinos i kastinga).
Dominik Sesa vrlo uverljivo predočava 19-godišnjeg Entonija kao polupanu, al inteligentnu guy-next-door figuru (svako od nas je imao u životu najmanje jednog ovakvog ortaka…ili smo taj ortak bili i sami). Svi ostali su mu dobra podrška i najveću ulogu imaju u tome da Entoni nešto nauči ili zajebe ili savlada kroz odnos sa njima. Njih predvodi uvek pouzdani kralj mamba Antonio Banderas, u iznenađujućem underplayu.
Ono što ovaj film čini posebnim jeste specifičan pristup životu poznate ličnosti kao da je on neki fiktivni mladić iz američke indie drame, uhvaćen u momentu života u kome se ne dešava ništa što preterano odskače od postojanja običnog čoveka, ili prosečnog ljudskog iskustva, ili bilo šta veće od života, a to je ono što se ne očekuje od filma o poznatoj ličnosti.
Nema čak ni očekivane „od blata do zlata strukture“, više: „od blata do spoznaje nekog novog početka“. Isto to što ga izdvaja, čini ga i celinom koju će mnogi možda i zaboraviti neko vreme posle gledanja, zbog demitologizacije i prizemljavanja Entonija u njihovim očima, kako kroz njegove nesavršenosti, procentualno najmanjim bavljenjem njegovim aspiracijama ka kuvanju i putovanjima, kao i talentu za isto, tako i kroz životni momenat u kojem ga gledamo, period koji se samo na nivou detalja i mesta dešavanja izdvaja od jednog opšte prepoznatljivog životnog iskustva velikog broja ljudi.
Iako ova razdragana indie celina poseduje jaku dozu laganosti u svom toku, kao i Met u izlaganju priče, likovi su dovoljno nesavršeni da gledaoca konstantno drži jedan umeren osećaj tenzije da svakog trenutka može da se desi nešto loše likovima, zbog manje ili veće nesmotrenosti koju poseduju. A opet i dovoljno šarmantni da se ne ljutimo i nadamo da će posle svake nove greške biti malo bolji ljudi…. kako god da su završili u realnom životu.
Ovde su oni za nas – filmski likovi.
ZLATNI REZ 42 – DJECA KOZARE
Uzmite u obzir da ovaj tekst piše osoba koja će uvek imati slabu tačku u duši za (ambiciozne, kontraverzne) regionalne filmove, izvedene sa časnom namerom i dugo godina muka iza sebe da se do njih dodje.
Prvih sat, sat i po vremena ove glomazne građe (4 sata trajanja, ni manje, ni više), činilo mi se da gledam remek-delo. Ima neke bravurozne kadrove (šišanje logoraša; uvodni kadar) i scene (pravljenje zlatnog noža; prvi razgovor između Leona i Renea), baš me je samouvereno, znalački i polako uvukao u pakao. Ali onda, nažalost, svako dobije svoje parče priče, a skoro nijedna ne bude ispričana do kraja.
Lučev je fenomenalan i bukvalno nosi film. Sjajne su scene s njim i Bitorajcem (ko je gledao “Metastaze” ili “Ljudožder vegetarijanac”, zna da je Rene ovde, kao Maks Luburić, na svom terenu), dok Aleksej Bjelogrlić pravi star turning ulogu posle koje ništa ne bi trebalo da bude isto za njegovu karijeru, ako ima pravde.
Ostatak podele ili funkcionalan ili over the top. Kao i sam film – nekad prizemljen, nekad preteran, poput neke eksploatacije iz 70-tih (ne očekujte grindhouse izlive nasilja, tu je film dosta obuzdaniji i sugestivniji).
Kraj filma, sa onim off-om, ispada pomalo kič.
Film se drži dostojanstvenim dok se ne krene sa perverzijama koje deluju em već viđeno, em neuverljivo (uz čast izuzetaka u par scena – vešanje pored reke npr.). Kroz neke bitne momente se pretrči (odnos Alekseja i Vuka Trnvaca (ozbiljan talenat, da ga ne preskočim), kao i Trnavca i protagonistkinje), dok su neke minornosti prerazvučene (prva scena u novoj porodici sa glavnom devojčicom – Zorom; scena ispred dečije bolnice), negde je film previše verbalan, negde premalo visceralan.
Neka opšta mesta su prikazana vrlo intenzivno i živo (odvajanje dece od roditelja), a sa nekim stravičnim momentima se nije otišlo dovoljno daleko u transgresiju, pa čak ni u sugestiju užasa („samo ti sine radi svoj posao“ scena).
Šokiralo me je to koliko je Lordanova tendencija za šokiranjem (pun intended), ako je i postojala kod ovog filma, mnogo više u trećem, četvrtom planu (da ne grešim dušu, u većem delu filma je sam Jasenovac po sebi dovoljna indikacija za kreaciju užasa u glavama publike i Lordan to obilato koristi) i većinski visi o samoj temi, vremenu i mestu premijernog plasmana.
Falilo je bar 2, 3 ekstremnija set piecea, u rangu jedne “Okupacije”, da bi implicitnost treniranja nasilja, u nekim drugim momentima, imala istinsku jačinu. Par lošijih vfx intervencija i CGI krv s u tu da nam sreću kvare. Malo prejakog „gudanja u violine“ emotivno, što je, izgleda, obligatorno sa ovakvom temom (a bogami i producentom). Ima malo neutemeljenog upliva “kempa” (rešetanje novih logoraša uz opersko pevanje), kao i poneke narativno-motivacione rupe na putu (jer serija-film dihotomija).
I taj serija-film momenat je meni i dalje nešto najbolnije što se potkralo u naše kinematografske redove. Taj sindrom je glavni pokazatelj kako se sve manje podrazumeva visok budžet za nešto što pretenduje da bude umetničko delo (da bude bolnije u ovom slučaju – delo od istorijskog značaja) i kulturno dobro jedne zemlje, bez težnje da se i na tome zaradi. A mnogo su veće šanse da se zaradi ako se prave film i serija. Doduše, film montiran iz serije, u većini slučajeva, jer poseban je film, na prvom mestu, dodatni trošak, pa onda sve ostalo, pa i kreativno i umetničko delo.
Ako ja već, kao filmski radnik, imam razumevanja za autore u tim zamkama kapitalizma, kontam da je narodu preko glave. Samim tim, jako me zanima šta će sužavanje bioskopske ponude, festivalske tendencije i nepoverenje publike prema domaćem filmu da nam donese u budućnosti.
Ovaj film je više presek stanja (nego film u klasičnom smislu) jednog velikog autora na zalasku života i karijere i u njegovoj virtuoznosti, i dekadenciji, i srčanosti, ali i velikoj zaigranosti koja negde ume da bude i neu(s)merena i nefokusirana, kako film odmiče ka neumitnom kraju (lets go to bed grandpa sindrom kreće negde u trećem satu, polako, ali sigurno da se šunja) a sve radi s punim ubeđenjem i to ume da zavede, i poneka iskliznuća da zamaskira, te smatram da smo svi više dobili nego što smo izgubili ovim – iskustvom. Nefiltriranom – emocijom.
Trebalo bi mnogo ugovora sa ovim delom potpisati da bi se sagledalo iole otvoreno i nisu svi spremni na takav poduhvat, niti je to neko moranje. Nije ovo tek tako neki film da bi pričali o njemu u terminima „dobar je/nije dobar“, „ispoštovao je Srbe/nije ispoštovao“, „tvrd je kao “Okupacija” ili “Pad Italije”, „nije, omekšao je“, već je ovo jedno iskustvo koje, sa svim vrlinama i manama, gledaoca ili “radi” ili “ne radi”.
Barem meni, ova celina se opire numerološkim rangiranjima, ali poštujem što ga je na jednom ozbiljnom nivou izvedbe (all things considered) posle toliko decenija i u ovim godinama života – konačno i iole dostojanstveno završio .
I, za kraj, što kaže jedan drugar: tri fart jokea u filmu o logoru, svaka čast.
EVERYBODY DIGS BILL EVANS
Ako je ideal uvodne scene da publiku jednostavno, efektino i autentično uvede u svet svojih protagonista (ili, u ovom slučaju – protagoniste), početak ovog filma je jedan od upečatljivih, kako za ovu godinu, tako i za filmove o muzičarima, uopšteno. Izbor detalja u oneobičavanju slikanja opšteg mesta (nastup džez benda u zamračenom malom klubu), crno-bela fotografija i osvetljenje, montaža u skladu s muzikom – sve je izuzetno ukusno i senzitivno – kao i ostatak filma.
Odmah te ubacuje u epohu, u muziku, u emociju, u karakter instrumenata, pa kroz njih zamišljamo i muzičare, pošto im, uglavnom, vidimo samo ruke. Montaža prati razigranost džez improvizacije kada su u pitanju prelazi između životnih faza i epoha, dok je, unutar scena (mahom intimne, dijaloške prirode), neprimetnija i suptilnija, u službi ritma scene i ne odvlači pažnju od dešavanja u njoj.
E, sad – ono što meni lično sreću kvari jeste to što su me više involvirale montažne egzibicije, vizuelni identitet i roditelji Bila Evansa (u duševnom tumačenju divnog dvojca – Bila Pulmana i Lori Metkalf) više od bilo čega vezano za Bila Evansa lično. Em ga zatičemo u fazi života kad je već otupeo od heroina, “krpa” od čoveka, duh na dve noge, em je kao pasivan lik mahom stavljen u situacije koje maltene nimalo ne izazivaju nešto konfliktno, dramatično, živo u njemu, a i kada izazovu, trvenja se dešavaju na mikroplanu, u of prostoru ili u rezu između dve scene. Ne pomaže ni to što mu je jedan od aktivnijih parnjaka, u vidu dugogodišnje partnerke Elajn Šulc, bolno jednodimenzionalno napisana.
Čini mi se da je naziv filma, zapravo, duboko ironičan.
Crno-bele deonice su me stavljale u neku vrstu meditativnog stanja i transa nasuprot dešavanjima, a skokovi kroz vreme su to bolno razbijali i bili su prefrekventni u jedinici vremena, a takođe i prekratki, da bih ikakav odnos prema dešavanjima u njima izgradio (a već sam uronio u crno-bele delove), jer u jednom momentu više ne znam ni koje likove gledam, u kakvoj su korelaciji momenat koji gledam sa prethodnim, ni šta je svrha tih skokova, sem prikaza cikličnosti traume i demona zavisnosti, iznova i iznova.
Čini mi se da ti skokovi postanu malo haotični do polovine filma, pa celina dosta izgubi na tempu mnogo pre samog kraja. Takođe, najbolja deonica celog filma, Bilov period „skidanja“ kod roditelja na Floridi, deluje kao da je deo nekog drugog filma, jer svaki postupak tretiranja tog dela priče je drugačiji od ostatka filma, pa deluje kao neka anomalija i taman kad se navikneš na nju i kad te taj deo filma najviše involvira kao publiku, priča se vrati u sve ostale tokove koji su manje zanimnljivi nakon ovog segmenta. Možda će nekome od vas biti drugačiji utisak, al ono oko čega svi možemo da se složimo jeste da je ovo baš nesvakidašnji eksperiment od filma.
Na kraju filma ja ne mogu da procenim da li je želja da ja kao gledalac odahnem jer se mučenje lika okončalo ili se od mene traži emocija zato što je on veliki umetnik, pošto lik nije zaslužio emotivnu reakciju onako kako je ovde izgrađen. Takođe, mislim da će oni upućeniji u Bilov život biti više nagrađeni ovim iskustvom jer već imaju kontekst toga ko je i šta je Bil Evans pre trećeg čina njegovog života u koji smo ubačeni (sa povremenim skokovima u neka druga razdoblja), a koji nije tretiran kao da ga gleda neko treći sem aktera, nego kao da smo mi, publika, treći akter, upali u sred prepričavanja različtih anegdota o protagonisti, a nismo pohvatali bitne segmente od ranije.
WICKER
Duhovitiji, inteligentniji, topliji i samosvesniji A Shape of Water. Sa seksom, pride. Što bi rekli zli jezici “50 Shades of Pinnochio”. Jako dobar miks duhovite ekscentričnosti (da ne kažem – bizarnosti) i iskrene emocije. Olivija Kolman i Aleksander Skarsgord uživaju u svakoj sekundi. Elizabet Debicki se divno istakla u prostoru koji je dobila. Ono što me je pomalo izbacivalo iz ugođaja jeste isforsirana naracija, al mogu da zažmurim na jedno oko – ipak je u pitanju bajka.
Film je naročito duhovit u tretmanu epohe, odnosa likova unutar zajednice, odnosu prema zastarelim imenima likova, a tu je i odnos glavnih likova, koji je daleko supstancijalniji od napaljenosti koja je glavna promo tačka ovog filma. Mislim, ima i napaljenosti, naravno, al to je samo jedna latica ovog cveta.
Ovaj film istražuje ljubav i pokazuje kako ona sve može da izgleda.
Stavljanje u kontrast odnosa ribarke i njenog seksi Pinokija (morao sam), kao i meštana zatucanih, a spremnih na osudu, izaziva mešavinu komedije i drame koja gura ovaj film. Zanimljivo je da jedna luckasta dramedija više govori o polnim ulogama, muško-ženskim odnosima, vezama, odnosima moći i sistemima opresije više nego većina „ozbiljnih“ filmova ove godine, naročito art house provenijencije.
Pametan, uvrnut, šarmantan film o tome koliko su ljudi spremni da prihvate međusobne razlike kako bi spoznali šta je prava ljubav.
SACCHARINE
Ništa novo pod nebeskom kapom. Još jedan kratki horor film, snimljen sa željom da se dosegne sopstveni uzor, ili bar oseti kako se osećao Polanski dok je pravio Repulsion, plus potreba da se ispostavi (i više puta poentira) i poruka oko nečega što nije dobro raditi (koliko god da su manifestacije preterane) i sve to razvučeno na film od skoro dva sata.
Horor koji traje više od sat i po vremena iziskuje ozbiljnu veštinu i sadržaj da bi opravdao trajanje. Sve drugo su pretencioznost i poziranje.
Nisam dugo video da neki autor ovako misli o sebi, glede posebnosti. Ovo je Emerald Fenel nivo pretenzija i nabeđenosti, samo u domenu famoznog elevated horora (elegantno snimljenih skupoceno izgledajućih horora mahom maskiranih u neku dramurdu o traumi).
Autorka Natali Erika Džejms ovde priča priču o usamljenoj ženi, opsednutoj skidanjem kilaže, spremnoj da ode do neslućenih granica kako bi postigla što veći gubitak kila. Pomenuo sam Repulsion jer ovde imamo paranoju, cepanje svesti i javljanje košmarnih vizija protagonistkinji u kojima je životno ugrožena. S druge strane, tu je i The Substance kao uzor za tip filma u kojem osobe željne da budu viđene, voljene i da postoje kao “najidealnije verzije sebe”, idu u ekstreme da to postignu, da bi se ekstremi vratili po harač na kraju.
Natali je skoncetrisanija na to da muči svoju protagonistkinju (kojoj se i povećanje izolacije od društva, pojava vizija, kao i smanjenje kila dešava zbog home made tableta od ljudskog pepela – ovo što sam ovde napisao je toliko over the top da se ja i dalje pitam kako su mogli ovo mrtvi ozbiljni da tretiraju, ovo je zaplet za b movie exploitation) umesto da kritikuje sistem koji pojedinca dovede do određene tačke nezadovoljstva sobom (ili to nezadovoljstvo pospeši ubeđujući te da možeš biti poseban samo ako se dovoljno potrudiš), a nudi samo instant rešenja adiktivne prirode, koja više štete nanose nego koristi.
Kad bi imali istinski jezivog demona kao metaforu na život koji želi da napusti, ili bilo koje sredstvo za instant poboljšanje sem ovog što imamo, (u The Substance makar imao serum nepoznatog porekla od kojeg postepeno postaješ Čovek-Slon, tako da je serum jeziv jer ne znamo šta je u njemu, a posledice su grozne, dok je jeziva stvar kod posledica što ne znamo do koje mere propoasti mogu dovesti likove, a njihova patnja se samo povećava kroz trajanje filma, pokušaje likova da patnju prikriju i prenosi se na gledaoce), koje će postepeno, sve uverljivije u logici filma, da uništava glavnu junakinju tako da to OSETIMO, a ne Stelana Skarsagarda iz Dune, kako noćima lebdi na glavnom junakinjom, o čijem liku, pritom, ne znamo APSOLUTNO NIŠTA sem toga da ne voli svoje telo, a voli da mu ga da po slatkišima kasno uveče.
Tokom filma skonta i da je lezbejka, i to cenim da se desilo isključivo zato da bi njena odluka da brzo (ali devijantno) smrša dovela do ljudske žrtve do koje joj je stalo (u tom momentu nemamo čak ni poštenu reakciju glavne junakinje, sramota). Šokantno – možda, ali potire i ono malo smisla većeg dela filma pre toga.
Mi vidimo da ima prostran stan u centru Melburna, al nikad ne vidimo šta joj ili ko to omogućava. Nikad je nismo videli da radi na nekom poslu. Nikad je nismo videli da ima finansijskih problema. Naznačeno nam je, ukratko, da nema baš najbliži odnos sa roditeljima. Izgleda kao osoba solidne socijalne inteligencije i neko ko ima društvo od par bliskih ljudi, ali, bože moj, ali ne i kao neko ko ima predispozicije da mazne deo mrtvog tela iz mrtvačnice na svom fakultetu, pretvori ga u pepeo, a onda pravi tabletu od toga za ličnu upotrebu.
U tako nategnutim okolnostima, uz stav da se pred nama odvija nešto jako ozbiljno i bitno, veće su šanse da će stvar ispasti komična nego strašna. Mnogo bi bolje prošli da su izabrali put horor komedije za ovaj film.
I tako film ima red scena sa našom antijunakinjom na faksu, sa njom na gajbi kad krka noću pre i posle kreiranja tableta i scena sa sukobom njene realnosti i njenih vizija i kako to utiče na nju i ljude oko nje. Ne postoji nikakav razvoj sem progresa njene mršavosti i regresa njene psihe pod uticajem tableta od ljudskog pepela što je deo zapleta samo zato što je to autorki potrebno, al je besmisleno da od toga psihički propada do ove mere.
Protagonistkinja je mogla jedino pre svega ovoga u filmu da bude luda ko zvono, pa da nešto ekstremno trigeruje neko drugo stanje uma, al ovako…neće da hoće da može. U ovom slučaju, ne znam šta me više iritira – pokušaj da lebdeći kuvani krompir na dve noge bude nešto strašno ili sve gluplji postupci glavne likuše, zaključno sa scenom pred kraj u mrtvačnici (ja da sam ona njena drugarica, zvao bih policiju na keca, nije drukanje ako je osoba psihički bolesnik).
Ukratko – film o opsesivnoj želji za gubljenjem kilaže moralo je da bude neka vrsta društvenog komentara, kroz pretnju, kao i razlog njenog dolaska i njene posledice.
VERIFIED TARGET
Moja draga koleginica Milena Grujić dobila je retku priliku da, kao rediteljka, sprovede film za jednu produkcijsku kuću, vođenu od strane Amerikanaca. Al nemojte sad očekivati stotine miliona dolara budžeta, plejadu zvezda i sav glitz and glamour koji vam dođe u misao kad pomislite na Holivud, već na momenat gde je produkcija osnovala ogranak firme u Srbiji, jer je sve jeftinije za izvesti ovde, za manje vremena i miks manje poznatih američkih glumaca (glavne uloge) i manje do malo više poznatih srpskih glumaca (sporedne uloge), gde se najviše vremena troši na akcione set pieceove, kao glavnu tačku atrakcije, al ni njih ne možemo očekivati mnogo, naravno (više verbalne ekspozicije, naravno).
Uglavnom, ono što je prezentovano u trejleru kroz money shotove – to i dobijamo kao vrhunce.
Na nivou scenarija, ovo je klasičan B akcijaš sa prašnjave VHS kasete zavučen na kraju police, direct-to-video naslov gde imamo protagonistkinju, plaćenog ubicu, koja se zaljubi u osobu koja je njena nova meta, i da situacija bude još komplikovanija, ispostavlja se i da joj pulpy odred ubica kojima pripada nije baš naklonjen onoliko koliko je mislila.
Igra mačke i miša, po svim već milion puta viđenim tačkama hoda, može da počne, a onda u sve to dolazi Milena Grujić, kao neko ko prvi put radi film kao rediteljka u profesionalnim okolnostima, i to akcioni, i oseti se da mu prilazi sa punim žarom (stripovski izgled, pokreti kamere, korišćenje lokacija, mizanscen, pa i upliva ličnih preferenci – od pevačkog kameoa do omiljenog domaćeg filma u bioskopu, gde je tajanstveni kino-operater niko drugi do Boban Marjanović), iako je sabotiraju ograničenja sa svih strana, o čemu je bilo reči u uvodu.
Pošto je film snimljen u Beogradu i na Avali, naravno da će, kod naših sugrađana, postojati momenat (ne)svesnog uočavanja realnog kontinuiteta lokacija, u scenama potere ili praćenja, i on je zadivljujuće održan, iako to prestaje da bude bitno, koliko postaje bitna činjenica da je, od salonaca preko klubova do mostova, Beograd reprezentovan dovoljno živo, autentično i sveže (bez opštih mesta prepoznatljivosti na prvu), da ne mora nužno ni da se prati ni identifikuje kao takav, što je možda i nužnost, naročito za domaću publiku, s obzirom na to da svi likovi pričaju na engleskom.
I pored svih manjkavosti (neujednačen kast, nedovoljno akcije, by the numbers scenario), zbrzanosti i naivnosti, Milena Grujić se pokazala kao neko na koga treba računati i neko ko, ako može da ovakav proizvod respektabilno spakuje, sigurno može mnogo toga da uradi u sopstvenom autorskom projektu.
Ko mi ne veruje, ili ne ume da čita između redova sa ovim filmom, nek pogleda njen no budget debi A.S. (25) i videće i sam da je Milena ozbiljan kalibar.
THE WEIGHT
“Težina trajanja” je alternativni naziv ovog filma. Šalu na stranu, nije ovaj film toliko suvoparan, ali da ima ozbiljnih problema sa tempom i izlaganjem sadržaja, apsolutno da ima.
Ovo je priča u kojoj za protagonistu imamo Itana Hoka, koji je sa još nekoliko odabranih zatvorenika, (kao što je i sam), tucača kamena, dok crnac svira usnu harmoniku u pozadini (okej, prestajem), poslat da prenese solidnu količinu zlata, preko divljina Oregona, do njihovog nadzornika, Rasela Kroua (premalo je bio prisutan u filmu da bi mu ime i lice bili toliko zastupljeni na posteru, čovek uzeo dve dnevnice i otišao kući, a odnos između Itana i njega imao je toliko potencijala i voleo bih da smo ga paralelno pratili uz sudbine zatvorenika na putu, mislim da bi to dosta prokrvilo film – plus, niko sem Itana nema ni približnu harizmu kao Krou i baš se oseti njegov gubitak između prvog i poslednjeg čina), koji će dalje sprovesti zlato bogatim vlastodršcima kako bi, je li, bili još bogatiji, a zatvorenici, zauzvrat, dobili slobodu. Međutim, nit’ je taj put bez peripetija, niti će se završiti kao što je planirano.
Divljina atraktivno izgleda, potencijal za suspens je prisutan, što kroz spoljne faktore (koji su suviše proizvoljno tretirani (ili čak nekonsekventno kadrirani i montirani, pa neke scene sa ogromnim potencijalom, poput one sa davljenjem u divljoj reci ili bežanijom od lovaca, ne dođu ni do polovine potencijala svog) da bi zaigrali kako treba – od divljine same do drugih ljudi, van onih koje pratimo), što kroz unutrašnje (likove koji nose zlato, a skoro svaki od njih može potencijalno da prevari ostale, upoznamo više od jedne misli, jedne namere i ponekog stereotipa, te su suviše oslonjeni na glumce i njihovu harizmu (a neki nemaju ni dovoljno prostora da se najosnovnije diferenciraju), da bi nam preterano stalo oko svega što im se dešava). Takođe, tu je i problem povremeno upitne geografije prostora tj. pozicija likova u njemu (nevešt set up bacanja Itana u vodu).
Ipak, valja napomenuti da postoji par izuzetaka od ovog pravila – sekvenca, u kasnijem delu filma, tokom oluje, koja je briljantno postavljena i snimljena, te vrlo privlačna za gledanje. Kao i scena na visećem mostu, koja direktno evocira The Sorcerer koji je, nažalost po ovo ostvarenje, bolji u svakom pogledu (od izlaganja sadržaja, preko kreiranja tenzije, do karakterizacije).
Bizaran saundtrek, karakterističniji za horore, još jedan je upitan izbor. Takva muzika ovom filmu ne odgovara gotovo ni u kojem pogledu. Isto važi i za nekoliko iznenadnih, ničim izazvanih predavanja o socijalizmu usred planinarenja – govorancije koja u potpunosti gubi smisao zbog rediteljskog pristupa i tona koji film poprima tokom svog trajanja, pa gledaocu neminovno meandrira pažnja.
A kad nas na kraju ove sirove drame, sa elementima trilera, dočeka vesela muzika tokom sitkom špice, sa kadrovima likova iz filma, većim delom u veselom raspoloženju, i njihovim imenima pored, čovek mora da se zapita koliko je ovo, u tonalnom smislu, promišljeno delo.
Film ima svojih trenutaka, ali na kraju ostaje tek još jedno solidno ostvarenje objavljeno sredinom jeseni, da nam, eto, prođe vreme uz malo prizora američke divljine, poneke istinski tenzične scene i dobre glume.
I PLAY ROCKY
Iskusna holivudska glava mejnstrim (gross out) komedije, Piter Fareli, odlučio je da bude malo i holivudska elita, pod stare dane, posle nagrada koje je pobrao sa sentimentalom zvanom Green Book. Verovatno je poželeo da bude shvaćen ozbiljno, za promenu, jer njegovi filmovi u kojima Džef Denijels ne može da odlepi svoj jezik od šipke na žičari, Vudi Harelson greškom „izmuze” bika ili Ben Stiler pređe šlicom preko testisa, nisu sigurno nešto što bi ikada bilo nominovano za Oskara.
Posle filma o tome kako belac i crnac, prvi krimos, drugi muzičar, uprkos mnogim razlikama, ipak mogu da funkcionišu zajedno, prirodno je na red došao – biografski film. I to od one vrste koju filmadžije naročito vole – film o snimanju filma. Da bi se što više ljudi dovelo na takvo igralište, da ne bude samo za filmadžije, mora se odabrati film koji je univerzalno poznat, voljen i poštovan. U ovom slučaju, to je prvi film o uterivaču dugova-bokseru pod imenom Roki Balboa.
Ono što nisam očekivao jeste da će čak i Piter biti toliko lenj da se prema ovakvoj vrsti filma postavi kao da se radi prvi put u istoriji. Likovi klize iz jedne u drugu situaciju, od zaključka do zaključka, od problema do problema, bez mnogo poteškoća, koje su nam, mahom, istelefonirane kroz dijaloge.
Staloneu finansijski ne ide, ode u kafanu, vidi boks meč na televiziji, OPA, evo ideje, piše se scenario, pa se šeta sa ženom, pa žena, niotkuda, skonta da je bolje za njegovu karijeru da se zove Silvester nego Majkl, pa mu na sve to svi živi ljudi, od oca do holivudskih glavonja, govore jedno 10 puta u celom filmu da nikad neće igrati Rokija, da bi se što jače poentiralo sa njegovim uspehom kasnije itd. itd.
Svi klišei redom su tu, a veći deo publike će biti ‘prevaren’ da je ovaj film mnogo bolji nego što, zapravo, jeste, činjenicom da se bavi jednim od najvoljenijih filmova svih vremena, podržano kadrovima, scenama i behind the scenes momentima (druga polovina filma) koji direktno evociraju neke od najikoničnijih momenata prvog dela.
Namazan je Fareli, nema šta.
Iako ovo delo, polovično, pešački i lenjo, ne može da bude dosadno jer istorija samog projekta, kojim se ovaj film bavi, jeste jako zabavna, i ne može da ne dopre emotivno do masa jer predstavlja textbook „od blata do zlata” priče iz Holivuda, a narod obožava takve filmove i ne krivim ih, jer danas su nam, budimo realni, potrebniji nego ikad.
Krivim samo holivudske filmske radnike koji ulože minimalan trud da naprave iole kompetentno delo o velikom filmu (o autentičnosti da ne govorim), da ne bude baš vređanje inteligencije, poput biopika o Ejmi Vajnhaus ili Bobu Marliju, pa se ljudima učini da su gledali mnogo više od minornog šetanja kroz rad na velikom filmu, samo zato što se bavimo velikim filmom, uz pomoć dobrih glumaca i duhovitih, životnih anegdota. A ima, i za nas filmadžije, par zanimljivih momenata na liniji reditelj-producenti koji pokazuju da su neki nesporazumi, manipulacije i trzavice između ljudi sa idejom i ljudi sa parama večne.
Plus, ovaj film ima dušu, ne mogu da lažem. Oseti se da Fareli zaista voli prvog Rockyja, da je na strani autsajdera naspram sistema, ali da ima razumevanja i za lovatore (da li biste vi uložili par miliona u film gde vam je glavnjak onakva njuška, a da ne znate ništa o karijeri posle? Budite realni…) izvlači ljudskost iz svih aktera, koliko god da su zadrti na početku.
Pored odličnog Entonija Ipolita, u glavnoj ulozi, koji je ušao u esenciju mladog Stalonea – ranjivog, buntovnog i upornog mladog čoveka, rešenog da izađe iz bede sa onim najboljim što ima, al samo po cenu koju on zada. Možda se previše oslanja na imitaciju glasa, al opet, Staloneov vokal je toliko karakterističan da bi bilo još čudnije da nije pričao kao Stalone, iako je na ivici da sklizne u parodiju veći deo vremena.
Ipak, na kraju cele priče, činjenica da su me kadrovi iz originalnog Rockyja, u sceni premijere filma, više emotivno dotakli od bilo čega iz samog biopika o snimanju, mnogo toga govori. Zabavna, površna crowdpleaser šećerlema.
HOPE
Na Hong-džin, reditelj odličnih filmova kao što su The Wailing, The Chaser i Yellow Sea, vraća se, ni manje ni više, nego sa alien invasion spektaklom, izvedenim sa jednom veštinom i energijom, drznuću se reći, mladog Džejmsa Kamerona i čini mi se da, pored momenata njegove trade mark brutalnosti (u filteru komercijalnog filma, naravno, nema ovde realističnog udaranja ljudi čekićem u glavu i sličnih koreanskih ludila, ne brinite), sada je napravio najveći crowdpleaser njegove karijere.
Ovde kao da imamo tri filma koji se prelivaju jedan u drugi – prvo imamo Cloverfield, ali klasično snimljen, ne u shaky cam maniru (taj film mi je referenca zato što se tenzija generiše kroz činjenicu da, u prvoj trećini, ili ne vidimo monstruma uopšte, već samo čujemo njegovo urlanje, vidimo katastrofalne posledice njegovih dela i mrtve ljude koje ostavlja za sobom, ili ga vidimo u obrisima, dok se ne pojavi u potpunosti i krene totalni pandemonijum), pa onda kreće goofy X-Files procedural (ovde film nužno usporava i dobija par komičnih minijatura na iznenađujućim mestima), da bi postao Dragon Ball Z koji sreće Mad Max: Fury Road, a da vodeći likovi, u tom narativu, kao da su ispali iz Ćao inspektore po nivou kompetencije (što je češće šarmantno i duhovito, nego nepodnošljivo).
A sad da se prizemljimo malo…
U ovom ambicioznom, napetom filmu, ima dosta nekonzistentnosti dramaturških (tokom jurnjava i potera, čudovišta su uvek NADOMAK likova, ili malo dalje, ako to odgovara reditelju, taman toliko da kad je čudovište dovoljno blizu, ili se skrca u nešto, padne ili prokliza, kako bi progonjeni lik uvek bio u prednosti; čudovišta, u svojoj nezgrapnosti, ne mogu da kontrolišu svoje kretanje da bi likovi lakše kidnuli; deluju mnogo brže od ljudi, koliko god da su oni ispred, i taman kad misliš da su ih stigli, u sledećem kadru opet ista udaljenost; troši se municija ko bombone, a monstruma je sve više; KOJA JE OVO EPOHA UOPŠTE? ZAŠTO NEMA MOBILNIH TELEFONA? SVE IZGLEDA I RETRO I MODERNO, USTVARI, KAD SE BOLJE RAZMISLI, VIŠE JE RETRO, AL GDE JE MAKAR NATPIS O GODINI DEŠAVANJA??; neki likovi padaju ko pruće, dok drugi doživljavaju višestruke teške povrede i preživljavaju bez ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja, a od jedne takve povrede se gine, ako smo već u realizmu u koji upadaju vanzemaljci itd. itd.).
Takođe, sam kraj filma je jedan produžen epilog, kao jasna najava da je ovo samo PRVI DEO TRILOGIJE, što može izbaciti iz takta mnoge koji su mislili da dolaze na jednu zaokruženiju celinu, a posebno može biti zbunjujuć kraj bez svesti o ideji trilogije, te se i zbog toga osećam obavezu da ovde adresiram taj koncept.
Ovo će biti trilogija samo ako prvi deo zaradi dovoljno novca, a ja ne mogu dovoljno da vam preporučim da ovaj naslov (po mom mišljenju, najbolji na ovom FESTu) pogledate u bioskopu.
CGI se kreće od funkcionalnog do kriminalnog (naročito kada su monstrumi u pokretu) i baš ume, makar u prvoj trećini, da izbaci gledaoca iz imerzije, al onda film počinje da operiše na tako grandioznom nivou da to, jednostavno, kao i ostale manjkavosti – prestaje da bude važno.
Što kaže jedan moj drugar – ovo je sa takvim ubeđenjem i potentnošću izvedeno, kao kad sam gledao Aliens prvi put, pa gomila aliena nadire, a ti vidiš da su ljudi maskirani u vanzemaljce, al toliko je scena za scenom nabijena tenzijom, energijom i dešavanjima na ivici života i smrti da to postaje nebitno.
Izađite iz domova, prošetajte do najbližeg bioskopa, iskusite ovaj SPEKTAKL, jer neko duže vreme nismo dobili ovakav, sa velikim S.
PRIMETIME
Sa ovom oversaturated-rane-2000-te estetikom, klaustrofobičnim kadriranjem (krupni, blago dekomponovani kadrovi, upadi VHS filtera i security cameova), stilizacijskom manipulacijom svetlom (od neona i pulsirajućeg maksimalizma do gušenja svetala kad se dešava nešto problematično u likovima), da se reditelj (debitant u igranoj formi, oseti se na više frontova) Lans Openhajm, kojim slučajem opredelio za full on horor pristup, bio bi ovo horor godine. Par scena ima ozbiljan horror potencijal – stare down sa predatorom u kuhinji (pati od prekratkog trajanja, kao i mnoge druge scene, moglo je još suspencea da se izmuze ovde).
S druge strane, dosta toga mi se ne dopada. Često su prisutni momenti u kojima protagonista Kris Hansen, tvorac TV emisije To Catch a Predator (kontroverzna emisija u kojoj su, pred višemilionskim auditorijumom, namamljivani i hvatani potencijalni pedofili) dođe do osobe, uhvaćene pred delo, kaže im samo da sednu, pita ih šta su hteli da postignu, desi se hapšenje, i to je to. Nema sad tu nekog glumačkog nadigravanja, građenja tenzije, nego često on samo upadne u scenu, iznenadi prestupnika, policija ga uhapsi, imamo emisiju, idemo dalje.
Humor gotovo da uopšte ne uspeva. Što zbog činjenice da publika ne očekuje kao nešto primereno u ovakvom tipu priče, naročito zbog postojećih aktera, što zbog plasiranja set upova na pogrešnim mestima.
Potom, šta je tema ovog filma? Beskrupulozna televizija? Emisija s upitnim metodama? Moralno mutni likovi? Pedofilija? Zločini ili uzimanje pravde u vlastite ruke? Eksploatacija televizije nad showrunnerom, a showrunnera nad umetnikom? Na kraju se činilo kao da je dotaknuto pomalo od svega, a da pritom nije rečeno gotovo ništa supstancijalno i zaokruženo. Zato mi se činilo kao da nema razvoja nikakvog.
Ne slažem se s onima koji smatraju da prikazivanje Krisa Hansena – lovca na pedofile – kao čudaka opsednutog slavom predstavlja loš PR. Ipak, smatram da svođenje njegovog lika najviše na tu dimenziju rezultira jednodimenzionalnim filmom. Nijednom ne vidimo onog naivnog čoveka koji zaista želi da čini dobro, ne birajući pritom sredstva.
Nema postupnog pada, priču započinjemo usred ludila i u njemu ostajemo zaglavljeni. Takođe, otrcano je rešenje na kraju sa perverznim dopisivanjem sa predatorom na usnama i suzom u oku kod Hansena. Niti je lik izgrađen tako da se to emotivno zasluži, nije čak ni cinično. Više je konstrukcija, u kojoj su sva lažna dopisivanja sa predatorima vodila baš do tog zaključka, do pokajanja. Makar na trenutak.
Nedostajalo mi je jasnije emotivno uporište.
Priča o naivnom glumcu Denu Plumu nije bila dovoljna da me podstakne na saosećanje (uostalom, 5000 dolara za sekundu pogleda na polni organ nekog ljigavca i nije tako loša zarada – kad samo pomislite šta sve ljudi moraju raditi za puno manje novca). Ne razumem zašto su uzeli klinca koji izgleda starije da bi navatavali pedofile preko njega.
Ne razumem zašto je ubačena njegova gej veza kao nešto što nema nikakvu težinu u priči, niti je u njoj zastupljeno kao neki podzaplet, više kao fusnota da bi se prikačili potencijalni nekritički nastrojeni homoseksualni gledaoci, kojima je dovoljna najmanja gej konotacija da bi se vezali za film, a da producenti kažu „e, i to smo čekirali“. Kao i sa Patinsonovim kvazi-lomom na kraju, tako ni Danova brižnost prema dečku u telefonskom razgovoru, ne izaziva nikakvu emociju niti istinski pojačava privrženost publike Danu.
Činjenica je da postoji svojevrsna izopačena empatija koja se javlja dok gledate emisiju To Catch a Predator. Dok posmatrate kako se nečiji život raspada, ne možete a da ne osetite određenu dozu sažaljenja. Upravo to čini ovu emisiju toliko složenom: gledamo stvarne ljude, a jedan je čovek (uz podršku ozbiljne televizijske mreže) preuzeo ulogu sudije i porote nad njihovim životima.
Hrabriji bi se film zadržao na toj činjenici i suočio se s njom, umesto da joj, kao što to čini Primetime, posveti tek usputne poglede. Film je previše opčinjen weirdo harizmom i imitacijom Roberta Patinsona, zbog čega ne uspeva dopreti do duše svog protagoniste, a ni do duša onih koje je on uništio.
„Vatrena krštenja” najdojmljivija su onda kada shvatimo što tačno u toj vatri nestaje. Takođe, ne pomažu ni momenti ekscentričnog preglumljavanja Robertovih koje retko ko i primeti jer je lik koji tumači ljudima u startu odbojan, a Robertov simpatičan autizam u intervjuima se, u glavama fanova (budimo realni, Robertovi fanovi će u najvećem broju ispratiti ovaj film i možda su i najveća ciljna grupa gledalačka), nadopunjuje uz ispade u ovom filmu, koje reditelj, kao neko ko pravi dečije korake u igranom filmu, prirodno ne može da kontroliše, jer Robert više nije samo glumac, već brend.
BUDI BOG S NAMA
Ladies and gentlemen, welcome to Zoran Čalić’s BABYLON!
Or Šijan’s MEGALOPOLIS!
Mislim da se legendarni Šijan, onako starački, pobrkao oko dosta stvari ovde: oko revizionističkog tretmana stvarnih ličnosti koje vrlo brzo svede na prvoloptaški vic (Tito čak ima nekoliko inkarnacija špijunskih od kojih je jedna slavujka npr. koja se 3 puta poljubi sa staljinom i preda mu poverljive informacije… a da ne pričam o snimanju prvog jugo filma čije je snimanje diletantskije prikazano od mojih amaterskih snimanja po Čukaričkoj Padini kad sam imao 7 godina uz, naravno, obavezno sveto trojstvo – golotinja, psovanje i narodski humor) oko toga gde da bude iole ozbiljan, a gde komičan (na skoro svakom komičnom punktu propusti gde je tačka od koje se set-upuje fora, a onda omaši, i gde bi pančlajn trebalo da bude) gde da bude sofisticiran, a gde farsičan (vrlo brzo SVE sklizne u farsu – i to ”Pljačka trećeg rajha” farsu) oko toga gde je ovde problem, gde je drama, koji je tok priče, šta uopšte gradi, šta UOPŠTE PRIČA i šta je na kraju Tokin uopšte za njega – Tomi Visou ili bitna figura vredna poštovanja, jer je vrlo maglovita granica ovde izmedju genija i potpune budale…al do kraja, ipak, čini mi se malo pretekne na drugu stranu, kao i sa svim drugim (istorijskim) ličnostima..
Plus, kad u jednačinu ubacimo činjenicu da nam priču celu pripoveda kroz Bikovića kao naratora (dok ga pandur u ćorci, iz nekog razloga, navodi na sve te digresije. a taj razlog je da bi film, jelte, postojao – uz obligatorni momenat JEL ZNAŠ TI TO? ZNAM. MA, ZNAŠ TI MOJ KURAC! srpskog humora) u vidu Meliješovog meseca sa piskavim glasom, misleći da će tako verovatno biti smešnije (?!) postavlja se prirodno pitanje – kome je ovo namenjeno?
Čini mi se da nije namenjeno ni poštovaocima lika, dela i zenitizma, niti običnim namernicima jer ispada kao da ne poštuje ni jedne ni druge i mislim da to nije bila namera samo se legendarni Šijan MNOGO zaigrao za svoje, nimalo nežne, godine.
Za ovakav pristup nam je trebao mlađi reditelj, lucidan, filmofil, željan dokazivanja koji će filmu da pristupi kao meta parodiji, da bi iole imalo smisla.
A ovako – kad je atonalno, nemotivisano isforsirano, nasumično i neduhovito, samo ispada uvredljivo i prerazvučeno.
Svakako nesvakidašnji fever dream od filma, izuzetno zanimljiv za priču i razmišljanje, kako o filmu, tako i o našoj kinematografiji, odnosu esnafa I države prema rediteljima i sindromu „stare slave“.
Mislim da će ovaj film, nažalost, samo produbiti stav u narodu da smo svi mi filmadžije neke iluzorne, iracionalne, infantilne, napaljene debilčine (poneki i jesu, da ne grešim dušu) i da je snimiti film što i poljem preći, što je fatalna pomisao, naročito u Srbiji.
RUKA PRAVDE
S obzirom da je ovo bio film iznenađenja, neću puno u isti ulaziti pre zvanične premijere 17. novembra i samo ću reći da je ovo jedan dramaturški zategnut, rediteljski promišljen, old school žanrovski film koji sebi daje vremena da polako gradi tenziju, po uzoru na američke političke trilere iz ‘70ih i, verovatno, najbolji film Nemanje Ćeranića koji je do sad snimio.
Naslovna fotografija: Profimedia