Tanja Brzaković vodi nas iza kulisa svog prvog filma „Kuća“
Ostvarenje koje otvara 9. Dunav Film Fest.
Povezano
Film „Kuća“, dugometražni igrani prvenac Tanje Brzaković, otvoriće u petak, 21. avgusta 9. Dunav Film Fest u Smederevu, u ambijentu Malog grada Smederevske tvrđave.
Film, smešten u pejzaže Stare planine i okolinu Pirota, kroz priču o povratku, porodici i pripadanju govori i o odnosu čoveka prema prostoru koji naziva svojim.
U filmu igraju Miralem Zubčević, David Stanču, Jelena Bosanac, Anica Dobra, Sanja Vejnović, Nika Rozman, kao i glumci iz Pirota Zoran Živković, Milan Nakov, Aleksandar Aleksić i Danica Mitić.
Za BURO. Tanja Brzaković govori o nastanku filma, izboru lokacija i glumačke postave, susretu sa lokalnom zajednicom i putu koji je prethodio njenom prvom dugometražnom igranom filmu.
Razgovor s Tanjom Brzaković o filmu „Kuća“
Film je vizuelno snažno vezan za kraj u kojem je sniman. Kako ste birali lokacije za „Kuću“ i koliko su one uticale na izgled i atmosferu filma? Da li ste neke od njih imali na umu još dok ste pisali scenario? Kako ste sa direktorom fotografije Aleksandrom Kalezićem gradili vizuelni identitet „Kuće“?
Već dok sam pisala prvu verziju scenarija, imala sam veoma jasnu predstavu o tome kako bi trebalo da izgleda kraj u kome se priča odvija: planine, gotovo prazna i napuštena sela, kamene kuće. Počela sam da istražujem i sa različitih strana dobijala predloge gde bih u Srbiji mogla da pronađem takvo mesto. A onda sam došla do Stare planine.
Najpre sam obišla Temsku, zatim Topli Do, Gostušu i, konačno, Dojkince. Tada mi je već bilo jasno da sam pronašla pravu lokaciju. Posebno zato što su u tom periodu, 2018. i 2019. godine, bile aktuelne borbe meštana za očuvanje njihovih reka od izgradnje mini-hidroelektrana.
Ti događaji su potom postali sastavni deo priče. Jedan deo fikcije sam ipak sebi dozvolila – izmislila sam selo u kome se radnja filma dešava, a onda smo koristili različite lokalitete kako bismo to izmišljeno selo dočarali. I pored izuzetno ograničenog budžeta, zahvaljujući upornosti producenta Nebojše Miljkovića, upustili smo se i u gradnju glavnog objekta na jednom proplanku.
Tu se posebno pokazala hrabrost i kreativnost mlade i izuzetno talentovane scenografkinje Slobodanke Pilić, koja je sa svojim timom uspela da taj objekat izgradi i da mu da upravo onaj izgled koji nam je bio potreban.
Vizuelni identitet filma nastao je kroz saradnju direktora fotografije Aleksandra Kalezića, scenografkinje Slobodanke Pilić i kostimografkinje Ljiljane Petrović. To je troje perfekcionista koji su se međusobno dopunjavali i svakom kadru pristupali gotovo kao umetničkoj slici. Svako od njih uneo je jedan poseban sloj u tu zajedničku vizuelnu celinu koju smo stvarali.
Film je sniman u okolini Pirota i na Staroj planini. Šta vas je posebno privuklo tom kraju i da li ste tokom rada otkrili neka mesta koja su vas iznenadila i postala važna za film?
Na Staroj planini, koju do tada nisam poznavala, posebno me je privukao tradicionalni način gradnje kamenih kuća. Selo Gostuša je izuzetno dobro očuvano, a njegovi stanovnici i danas brinu o očuvanju te tradicije. Ono je svojevrsno arhitektonsko čudo – u njega dolaze studenti arhitekture iz čitavog sveta kako bi na licu mesta videli tu gotovo savršenu tehniku i estetiku tradicionalne gradnje.
A o prirodnim lepotama Stare planine – vodopadima, prostranim pašnjacima, ledenim rečicama – da i ne govorim. Sve je to na neki način postalo deo filma i gotovo svaki od tih prostora dobio je svoje mesto u priči. S druge strane Opština Pirot nije smatrala da radimo nešto dobro za njihov kraj, da smo vredni njihove pažnje niti podrške, tako da smo se oslanjali na pomoć pojedinaca.
„Kuća“ govori o čoveku koji se vraća u svoj rodni kraj i suočava sa njegovim promenama. Koliko je za vas bilo važno da taj prostor i ljudi koji u njemu žive budu prikazani autentično, bez idealizovanja ili romantizovanja?
Ako se osvrnemo na moj prethodni odgovor, verovatno će se u njemu osetiti izvesna doza romantizma prema Staroj planini. Međutim, mislim da toga u samom filmu nema. Želela sam da priči i njenim junacima pristupim objektivno, bez idealizovanja – ni ljudi, ni zajednice, ni samog prostora.
Korupcija i sumnjive investicije jesu deo fiktivnog zapleta, ali su inspirisane stvarnim događajima, kako iz ovog kraja, tako i iz čitavog regiona.
Kada je autentičnost u pitanju, bilo nam je veoma važno da ljudi iz tog kraja budu prisutni ispred kamere, kao statisti, ali i da se u filmu čuje autentični dijalekt. To je bio jedan od načina da sačuvamo duh tog prostora i da svet koji smo stvarali deluje što uverljivije.
Sa druge strane, film je pre svega porodična drama i tu nema mnogo prostora za idealizovanje junaka. Da bi likovi bili verodostojni, važno je da ih vidimo u celini – i kroz njihove vrline i kroz njihove mane, kroz ono što rade dobro, ali i kroz njihove slabosti i pogrešne izbore.
U filmu se susreću glumci iz različitih sredina – Miralem Zubčević, David Stanču, Anica Dobra, Jelena Bosanac, Sanja Vejnović, Nika Rozman, ali i glumci iz Pirota. Kako ste pravili kasting i šta je bilo presudno da upravo oni postanu vaši filmski junaci?
Da, glumci u filmu dolaze iz različitih zemalja – Bosne i Hercegovine, Švajcarske, Hrvatske, Slovenije i Srbije, kako iz Pirota, tako i iz Beograda. Mislim da je to predivno, jer je i sama priča univerzalna. Moja prva želja bila je da napravim podelu koja neće biti očekivana, da okupim glumce koji svojim talentom, ali i verom u ovaj projekat, mogu da podignu priču na viši nivo.
Ovo je pre svega glumački film, sa puno jakih karaktera, i mislim da su svi glumci svojim ulogama pristupili sa željom da daju svoj maksimum.
Nosili su jedni druge, svesni da je za neke od njih ovaj film prva velika prilika da pokažu svoj talenat, dok je za druge bio prilika da naprave nešto posebno. Mislim da je upravo ta vrsta zajedništva bila veoma važna za film. Naša publika će po prvi put na velikom platnu moći da vidi neka nova lica, ali i da se podseti veličine i talenta nekih starih znanaca.
David Stanču je jedini prošao pravi kasting, jer je bilo potrebno pronaći mladog glumca kome je nemački maternji jezik, a koji istovremeno već malo govori srpski. Kada smo upoznali Davida, odmah nam je bilo jasno da je kao stvoren za lik Nikole, koga u filmu tumači. Imao je godinu dana da nauči srpski i da progovori na njemu. Bio je toliko posvećen i požrtvovan da je na prve probe došao sa predobrim izgovorom, pa smo morali da ga čak malo i kvarimo.
Koliko vam je bilo važno da u film uključite lokalne glumce i ljude iz kraja u kojem ste snimali? Da li su njihovo prisustvo, iskustva i poznavanje sredine na neki način uticali na sam film?
Veoma mi je bilo bitno da uključim glumce iz Narodnog pozorišta Pirot u naš glumački ansambl. Išla sam u pozorište da ih gledam i bila sam oduševljena njihovim talentom, autentičnošću i specifičnim govorom. Veliku ulogu u tome da sačuvamo autentičan jezik u filmu imala je Danica Mitić, koja je kolege iz drugih sredina pripremala i učila kako da što verodostojnije govore pirotskim dijalektom.
Za Jelenu Bosanac, Miralema Zubčevića i Sanju Vejnović je to bio veliki i zahtevan poduhvat, pa se iskreno nadam da će ga i lokalna publika prepoznati i prihvatiti. Još jedna koleginica iz ansambla Narodnog pozorišta, Saška Stojanović bila je zadužena za statiste, koji su postali deo naše filmske porodice.
Kakva je bila atmosfera na setu, posebno imajući u vidu da ste radili u manjoj sredini i bili u neposrednom kontaktu sa lokalnim stanovništvom? Da li se nešto iz tog iskustva našlo i pred kamerom?
Pirot je tih meseci, dok smo pripremali film, postao naša druga kuća, a sela Dojkinci i Brlog naš dom tokom snimanja. Predivno je bilo to što je lokalno stanovništvo prepoznalo da sa puno ljubavi i poštovanja želimo da prikažemo njihov kraj i što su gotovo svi želeli da budu deo naše ekipe.
Često sam imala osećaj da se upravo ono zajedništvo koje želimo da prikažemo u filmu zaista dešava i na samom snimanju.
Od statista do naših domaćina kod kojih smo bili smešteni, svi su nam bili na raspolaganju – savetovali su nas, hranili, dovodili stoku, pozajmljivali rekvizitu, nameštaj… Na svaki naš problem ili potrebu neko je imao rešenje. Te nedelje snimanja su za mene bile najlepša faza u celom procesu nastanka ovog filma. Imala sam osećaj da smo, makar na kratko, postali deo tog sveta o kome smo pričali.
„Kuća“ je vaš prvi dugometražni igrani film, nakon iskustva u dokumentarnom filmu. Šta vam je prelazak u igranu formu doneo kao rediteljki i da li je promenio način na koji danas posmatrate stvarnost?
Moji filmski počeci i obrazovanje vezani su za igrani film. Na FDU sam studirala igrani i dokumentarni film, a na postdiplomskim studijama u Hamburgu bavila sam se isključivo igranim filmom i napravila veći broj kratkih igranih filmova koji su bili veoma uspešni. Veoma rano sam počela da radim i kao asistentkinja režije na igranim filmovima i serijama, tako da je za mene bavljenje dokumentarnim filmom predstavljalo svojevrsno otkrivanje nove forme.
Svih ovih godina pokušavala sam da sakupim novac za dugometražni igrani film, ali u tome nikako nisam uspevala. Projekti su se smenjivali, smanjivali, i počela sam da mislim da će taj moj san ostati neispunjen. Međutim, konačno sam 2023. godine dobila podršku Filmskog centra Srbije za produkciju „Kuće“. Za mene je to predstavljao gotovo neverovatan događaj i nisam htela da odustanem od njegove realizacije ni po koju cenu, čak i kada je postalo jasno da novca, i pored podrške FCS-a, nema dovoljno.
Moj pogled na stvarnost – stvarnost života filmskog umetnika – zaista se veoma promenio. Shvatila sam da je, pored sve požrtvovanosti, rada, upornosti i, sigurno, izvesne količine talenta, za realizaciju igranog filma u Srbiji na prvom mestu potrebno da budeš deo određenih krugova koji će ti omogućiti dalje finansiranje, plasman i život filma. Ja deo tih krugova nisam.
Mi smo ovaj film uspeli da završimo samo zahvaljujući velikoj finansijskoj žrtvi producenta i mene, kao i požrtvovanju čitavog tima, od direktorke filma Višnje Nikitin do kompozitorke Janje Lončar. Mogu samo da se nadam da će publika voleti naš film i da će ta žrtva konačno imati smisla.
Vaš dosadašnji autorski rad često se bavio identitetom, marginalizovanim zajednicama i društvenim promenama. Da li osećate da se teme kojima se bavite prirodno nadovezuju jedna na drugu ili vam svaki novi film donosi potpuno novi autorski prostor?
Ja se u svojim projektima bavim temama koje su društveno relevantne, ali koje pre svega i mene lično zanimaju. Kada razmišljate o tome da ćete se jednom temom, jednom grupom aktera ili određenim događajem baviti nekoliko godina, neophodno je da postoji snažna motivacija da se taj filmski projekat realizuje. To je moj prvi kriterijum.
Ne mogu da kažem da se moje teme nužno nadovezuju jedna na drugu. Pre nekoliko meseci imali smo premijeru dokumentarnog filma „Sjeti se moje pjesme / Сјети се моје пјесме“, koji sam korežirala sa Jelenom Bosanac, a u kojem smo se indirektno bavile Jugoslavijom osamdesetih godina, prošlog veka i posledicama rata.
Trenutno radim na multimedijalnoj izložbi koja će krajem godine biti predstavljena u Berlinu, a koja se bavi ženama iz Jugoslavije – gastarbajterkama, koje su otišle da žive i rade u Nemačkoj. To su sve različite teme i trudim se da za svaki projekat pronađem specifičan format i žanr.
Upravo mi je otkrivanje prave forme kroz koju je moguće govoriti o određenoj temi jedan od najlepših i najuzbudljivijih procesa u radu. Time otvaram nove autorske prostore.
Živite i radite između Beograda i Berlina, a školovali ste se i u Srbiji i Nemačkoj. Koliko je život između dve sredine uticao na vaš autorski pogled i na način na koji birate priče koje želite da ispričate?
Mislim da u svakom projektu koji radim postoje obe perspektive – moja srpska i nemačka. Kada radim projekat u Srbiji, često razmišljam o tome da li je to nešto što bi bilo razumljivo i zanimljivo i publici u Nemačkoj. I, naravno, obrnuto. Ponekad se te dve perspektive podudare, a često i ne.
„Kuća“ je moj prvi projekat u kome sam uspela da ih spojim u jednu priču. Zbog toga mi je ovaj film toliko važan. Ne samo zato što je u pitanju moj prvi igrani film, već pre svega zbog tog spoja dve kulture, dva pogleda i dva iskustva koja su deo mene.
Posle dokumentarnih filmova i sada prvog dugometražnog igranog filma, šta je sledeće što biste voleli da istražujete kao rediteljka? Da li vas trenutno više privlači igrani ili dokumentarni film?
Nakon emotivno iscrpljujućeg procesa rada na igranom filmu, zbog kojeg sam doživela burnout, mislim da bi jedina mogućnost da u skorijoj budućnosti radim na novom igranom filmu bila da mi neko ponudi da režiram projekat. To bih zaista volela, a znanja mi ne nedostaje. Volela bih da imam to iskustvo – da ne moram da budem odgovorna za sve, od prvog slova na papiru do poslednjeg potpisa na špici.
U dokumentarnom filmu, zbog toga što je ipak manje novca u igri, nekako je lakše stvarati. Ni tamo, naravno, finansiranje i plasman filma nisu objektivni procesi.
O tome da li će neki film dobiti priliku da živi odlučuje veoma mali broj ljudi.
Taj svet je često prilično zatvoren, sa sopstvenim krugovima i pravilima, i ponekad imam utisak da ti ljudi sa neke vrste trona, poput imperatora, jednostavno odlučuju: „thumbs up“ ili „thumbs down“ – da li će vaš film živeti ili ne.
To je možda i najfrustrirajući deo čitavog procesa: ne mora nužno da bude presudno kakav je film, koliko je važan ili šta ima da kaže, već da li će ta elitna ekipa dozvoliti da film dođe do publike.
Bavite se i medijskim obrazovanjem mladih i studenata, približavajući im kroz teoriju i praksu proces nastanka filma. Šta vas je navelo da se posvetite radu sa mladima i šta mislite da im je danas najvažnije preneti kada je reč o filmskom stvaralaštvu?
Medijskim obrazovanjem počela sam da se bavim pre dvadeset godina, najpre zato što mi je bio potreban dodatan izvor primanja. U to vreme sam u Berlinu bila među prvima koji su počeli da uvode filmske radionice u školski program i da sa učenicima i mladim polaznicima obrađuju važne društvene teme kroz film.
Danas je to veoma raširena praksa, a ja se sve više fokusiram na rad sa studentima različitih smerova, koji nisu filmski studenti. Sa njima radim na tome da postanu svesni mogućnosti koje film pruža da bolje razumeju i obrade svet u kome živimo. Mislim da je najvažnije da se otvore prema svetu koji ih okružuje, da se ne bave isključivo sobom, svojim potrebama i frustracijama, već da budu iskreni i hrabri, spremni da kameru okrenu tamo odakle drugi sklanjaju pogled. Mislim da upravo tu počinje odgovornost svakoga ko se bavi filmom.
Film „Kuća“ otvara Dunav Film Fest u Smederevu. Koliko vam znači što će njegova festivalska priča početi upravo u gradu na Dunavu, pred domaćom publikom i u ambijentu Smederevske tvrđave?
Veoma me raduje što će film imati premijeru na Dunavu, u divnom ambijentu Smederevske tvrđave. U našem filmu se junaci bore za očuvanje svoje male reke, a danas vidimo šta klimatske promene rade sa našom velikom rekom i mislim da svima mora da nam bude jasno da je borba za naše reke, borba za naš opstanak.
Mi ćemo se okupiti u velikom broju, skoro svi glumci i veliki broj autora dolazi, i nadam se nezaboravnoj večeri. Ovaj film je pravljen za publiku, festival je samo lepa mogućnost da film dobije medijsku pažnju.
Naslovna fotografija: Boško Đorđević, Aleksandar S. Kalezić