Danceteria: Priča o klubu u kojem je Madona prvi put nastupila
Studio 54 nije bio jedino legendarno mesto za provod.
Povezano
Jedan od najvećih hitova s Madoninog novog, povratničkog albuma Confessions II je traka Danceteria, koja je zapravo omaž kultnom njujorškom klubu u kojem je „kraljica popa“ započela svoje osvajanje sveta.
I get off the train, four, five, six
Walk to the club, don’t wait for shit
Meet this boy named Martin Burgoyne
He’s my best friend, he’s my boytoy
We see the line, it’s way too long
Cut to the front, there’s Haoui Montaug
Kako se Madona priseća u ovoj pesmi, upravo je tamo di-džej Mark Kamins pustio njen prvi singl Everybody. Veliki deo teksta posvećen živopisnom oživljavanju drugih detalja iz kluba.
Madona pominje pokojnog Hauija Montoga, promotera kluba Danceteria koji je radio na vratima, kao i njegovo klupsko veče No Entiendes, ali i devojku koja je radila u liftu kluba, a ubrzo potom postala glumica – Debi Mazar, koju je Madona tu prvi put srela i kasnije angažovala kao šminkerku za svoje rane muzičke spotove.
Madonin tekst takođe imenuje razne javne ličnosti, umetnike i kultne lokacije koje su uokvirile ovaj rani, hedonistički period u njenom životu pre nego što je stekla slavu – od kojih mnogi, nažalost, više nisu među živima.
Tu je Martin Burgojn, koga je Madona upoznala tokom izlazaka i koji joj je u različitim trenucima bio cimer, prateći plesač i menadžer turneje, kao i Fab Fajv Fredi, Baskijat, Kit Haring i Keni Šarf – svi članovi Madoninog šireg društvenog kruga iz tog vremena. U pesmi ih opisuje kako „dolaze iz Šafrazija“, uticajne njujorške galerije koja je bila blisko povezana sa gradskom umetničkom scenom osamdesetih.
Ovaj mozaik njujorškog noćnog života osamdesetih upotpunjuju reference na tada nastajuću gradsku hip-hop scenu, pri čemu tekst pominje pionirsku brejkdens grupu Rock Steady Crew. Madona u pesmi pravi i referencu na svoju ljubav prema mladim Portorikancima.
Klub Danceteria je bilo mesto buntovnika
Klub Danceteria je otvoren 1979. godine i bio je na neki način protivteža klubu Studio 45. Dok je Studio 54 već bio legendaran po svojoj ekskluzivnosti, Danceteria je pomogla da se utre put novom tipu plesnog kluba, spajajući visoku i pop-kulturu kroz žanrovski raznolik program bendova, umetnika, di-džejeva, video-instalacija i događaja.
Izvođači poput The Smiths, Devo, Grejs Džouns, New Order, Run DMC, Whodini i bezbroj drugih ovde su nastupali, dok su Žan-Mišel Baskijat, Vivijen Vestvud, Sindi Loper i RuPol bili redovni gosti. Žurka je trajala cele noći, pa se u Danceteriju nakon fajronta slivala publika iz kluba CBGB, diskoteka, gej klubova i svega između, stvarajući do tada neviđeni kulturni i društveni miks ljudi, kako piše VICE.
Danceteria je imao jedinstven pristup koji je omogućio klubu da postane kultno kulturno stecište koje nudi apsolutno sve. Postojao je glavni podijum za ples, gde je glavnu reč vodio di-džej i producent Mark Kamins. On je puštao najrazličitije izvođače, kao što su Afrika Bambaataa, Quango Quango, Ofra Haza, Fela Kuti i Lime.
„Puštao bih setove koji su trajali po 10 sati i vrteo sam apsolutno sve. Nikada nije bilo dosadno, jer ljudi jednostavno nisu znali šta ih sledeće čeka“, rekao je za Insomniac.
Klub je vrhunac doživeo za vreme američkog predsednika Ronalda Regana, kada je AIDS desetkovao gej i umetničke zajednice. Raskorak između talasa neregulisane količine novca sa berze i novopečenog bogatstva s jedne strane, i potpunog odsustva stvarnih opcija za zdravstvenu zaštitu, uz sve veći broj smrtnih slučajeva s druge strane, stvorio je zapanjujuću sumornost u Njujorku.
Bila je to borba koja se oslikavala u temama samih izvođača i koja je činila neizostavnu komponentu opšteg duha alternativne umetničke kulture tog vremena.
Kao savršena dopuna nastupima i klubu bio je video lounge čiji je kustos bio umetnički duo Kit Ficdžerald i Džon Sanborn. Oni su prikazivali radove autora kao što su Dejvid Linč, zajedno sa ranim muzičkim spotovima, premontiranim pronađenim snimcima i autorskim materijalom.
Video-radovi su tada tek počinjali da dobijaju na značaju, a ovaj klub je bio prvi takve vrste koji je nudio stalni, pažljivo osmišljeni program.
Uz sjajne bendove, provokativne nastupe, nezavisne di-džejeve, revolucionarni video-program, neverovatno osoblje, pa čak i restoran, uopšte ne iznenađuje što su mnogi stalni gosti praktično živeli u Danceteriji.
Suvlasnik Rudolf rekao je o tadašnjoj publici sledeće: „Klubovi se vrte oko muzike i ljudi. Tajna dobrog kluba je u magiji i energiji, u premeštanju ljudi u neku drugu stvarnost – ili u potpuno odsustvo stvarnosti. Omogućite im da se dobro provedu i da u isto vreme napune baterije. Ali odgovornost je na samim ljudima. Oni su ti koji će napraviti sjajnu noć.“
To je još jedna fenomenalna stvar koju smo u eri interneta i društvenih mreža izgubili.
Mada je Danceteria uspešno radila dugi niz godina, zabava je konačno prekinuta 1995. godine kada je njena ispostava u Hemptonsu trajno zatvorila svoja vrata. Ipak, onaj pravi kraj je, u očima mnogih, nastupio ranije – kada je prostor u 21. ulici bio primoran na zatvaranje zbog povećanja kirije, tako najavivši sudbinu koja će zadesiti brojne klubove širom sveta – od Berlina do Beograda.