Drage internet sudije, imam nameru da vas do kraja teksta matiram, tako da pripremite čašu vode i kocku šećera jer sam spremila sve argumente, a čašu vode sam popila. U prethodnih nekoliko meseci na našoj modnoj sceni pojavilo se nekoliko brendova koji u ponudi imaju najtraženiji odevni komad ove godine – njeno visočanstvo trenerku i to je zatreslo region jače nego bilo šta što se desilo ove godine, a bogami bilo je dešavanja. Pre nego nastavim, moram da postavim pitanje da li je moguće da nas jače pogađa banalna stvar poput komada pamuka u različitim bojama, nego činjenica da se i dalje borimo za osnovna ljudska prava (i ne mogu da verujem da se ovo pitam u skoro svakom tekstu koji napišem) i da nemo pristajemo na mnogo gore i bitnije stvari i nepravde koje prihvatamo kao konstantne i nepromenljive (mislite o tome)? Zašto i kako je trenerka uspela da postane broj 1 problem pored zabrane abortusa, zabrane govora, mišljenja i izbora, policijske brutalnosti, diktature, islamofobije, homofobije, zemlje koja se topi i raspada, pandemije i dodajte šta vam je srcu milo – samo nemojte trenerku, molim vas.
Pa da počnemo:
1
Kopiranje koncepta brenda koji vam prvo pada na pamet: Iako niko nije PRVI jer trenerka postoji od 1920-e, to što postoje brendovi sa ekološkom opcijom je super, međutim, koliko je to ekološki kada treba da pošalju paket van granica zemlje u kojoj proizvode? Paletu boja i sada imate na svakom Benetton bilbordu. Tako da dolazimo do pitanja da li je starija kokoška ili jaje, i termin „inovativno“ nema tu šta da traži.
2
Izostanak originalnosti i plasiranje već viđenog proizvoda: Kao i drugi strani brendovi koji se najčešće koriste kao primer dobre prakse, ljudi su samo odgovorili na potrebe tržišta, ne znam šta tačno može čovek da izmisli novo danas kad je u pitanju komplet trenerka? Takođe, pre nego što su se pojavili lokalci sa ponudom, jedina mesta gde smo mogli da kupimo iste te trenerke, a da ne koštaju kao Svetog Petra kajgana kad sabereš cenu i poštarinu, su fast fashion lanci koji postoje i opstaju isključivo zahvaljujući idejama drugih brendova i dizajnera.
3
Transparentost: Moje omiljeno! Zahtevamo da znamo sve o procesu proizvodnje od početka do kraja kada je u pitanju mali brend, ali iako znamo odlično (ko ne zna neka baci pogled na f.fm profil) kako posluju fast fashion lanci, to prihvatamo kao surovu istinu i nešto nepromenljivo, iako smo mi ti koji omogućavaju takav način rada konzumiranjem njihovih proizvoda. Dakle zašto nećemo oprostiti nekome iz naše države ako uvozi trenerku iz Kine ili Turske, a velikim brendovima opraštamo brutalan i nehuman način ophođenja prema radnicima u Bangladešu već godinama?
4
Cena: Pogledala sam nekoliko aktuelnih lokalnih brendova i cenovni rang se kreće od 4.000 dinara do 18.000 dinara, dok fast fashion lanci za isti taj novac (ništa jeftinije) imaju ponudu od basic komada do ,,kašmirskih i ekskluzivnih“ setova i ja ne razumem u čemu je problem?
5
Pretenciozne kampanje: Fast fashion brendovi ulažu milione u svoje kampanje kako bi promovisali kopije svega aktuelnog, iako milion ukupno nisu platili radnike kad se sve sabere od početka postojanja, i to je u redu jer su ogromni, ali zato kada mali brendovi kad ulože trud u kampanju oni vam ,,prodaju muda za bubrege“?! Da li bi nas zadovoljilo da su samo napisali ,,evo valjamo trenerke pa ko voli nek’ izvoli, da li nam onda ne bi bila trn u oku njihova kreativnost i volja da se probiju na tržište?
6
Pitanje održivosti, nekontrolisana proizvodnja i još manje kontrolisan konzumerizam: Za to možemo prst da uperimo samo u sebe, jer da nema potražnje, ne bi bilo ni problema.
Na kraju dana zapitajte se, zašto vam je lakše da date novac gigantima koji skupljaju bilione kao klikere zahvaljujući nezdravoj navici koju negujemo zarad kratkoročnog zadovoljstva, umesto da za isti proizvod, možda čak i kvalitetnijeg sastava, platite nekome ko je uskočio u voz i iskoristio trenutak?
Pretpostavljam da taj negativni odnos prema trenerka-biznisima ima veze i sa tim kako doživljavate osobu koja stoji iza brenda, s obzirom na to da su mahom u pitanju influenseri i zato ću postaviti pitanje: Da li je realno da vas više nervira jedan Dušan, Vladimir, Mika, Pera, Žika koji možda nisu vaš cup of tea, ali to ne utiče nikako ni na vaš život ni na bilo čiji život zapravo, od nekog bilionera koji vrlo utiče na naš život kao jedan od direktnih uzroka zbog kojih se sada bavimo spašavanjem planete?!
Zašto opraštamo velikima, a tlačimo male? Zašto nam je bitnije od svega da isečemo nečija krila dok hranimo zmaja koji svakog trenutka može da bljune vatru i sve da nas proguta? Ako ćemo baš da podelimo sve na crno i belo, slažem se da je jako loša ova copy/paste kultura, ali to se ne odnosi samo na trenerke već na bukvalno sve što nas okružuje (pa tako gledamo jedna te ista izoperisana lica), ali ako već možemo da zažmurimo gigantima, kako smo zaključili da je u redu da upiremo prstom u male biznise koji rade istu stvar samo sa više ljubavi i volje da ugode potrošaču? Da li smo zaista toliko otupeli na užase kojih smo svesni, da nam zapravo smeta kad je nešto manje užasno? I jedno pitanje za kraj, kada ljude dočekaju ovakve reakcije na poduhvat koji je igranje na sigurno, da li vam pada na pamet zašto nam fali originalnosti?
