Nađa Petrović: Sviđa mi se kada osećaš sve do krajnjih granica

Nađu sam upoznala u intimnim okolnostima – gledale smo filmove, provodile Božiće zajedno i u par navrata sam imala priliku da probam njen najpoznatiji recept za takose. Imala sam zadovoljstvo da gledam skoro sve filmove koje je radila (mahom sa rediteljem Nikolom Stojanovićem) dok je bila studentkinja na Fakultetu dramskih umetnosti i da, baš zbog toga što je poznajem, vidim pomak i sazrevanje u svakom filmu. Svako delo je bilo malo surovije, malo autentičnije, više njeno, od prethodnog.

Ne verujem da je bilo ko bio preterano iznenađen kada je Geopoetika, krajem 2023. godine, izdala njen prvi roman Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate. Bilo je pitanje vremena dok se roman sa njenim potpisom nije našao na policama u knjižarama širom Srbije. To što me jeste iznenadilo je koliki je put Nađa, kao spisateljica i kreativac, prošla do tog trenutka. Roman koji počinje kao tinejdžerska drama o odrastanju se brzo i neočekivano razvija u priču koja se ne plaši da zaroni u pitanja o našim najvećim strahovima – o putevima koje biramo, o smrti i o životu.

To je veliki zalogaj za prvi roman. Uspela je da ga smelo i nepretenciozno opravda snažnim raspletom i pre svega iskrenošču, koji se oseća u svakoj rečenici.

Pre Meduza je bio još jedan roman – To je to, iz 2015. godine. Ko je pratio je mogao da nasluti da uskoro sledi jedan veći i ozbiljniji naslov – kako si znala da si spremna da napišeš roman koji se kasnije pretvorio u Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate?

– Kad sam bila mala pisala sam dnevnike, pa kratke priče i onda kratke romane, kakav je, između ostalog i To je to. Sad kad razmislim, sećam se da sam nekoliko puta pokušala da pišem pesme, i većinom su bile na engleskom, i mnogo sam se trudila da se rimuje, i stvarno mi je tad to delovalo da je dobro ali kad se njima vratim… Mogu samo da kažem da su gore ostarile od proznih tekstova. Čini mi se da mi je proza bila najprirodniji način izražavanja. Kad sam rešila da upišem dramaturgiju nisam ni znala kako izgleda filmski scenario, a sa dramama sam bila upoznata kroz odlomke u čitankama.

Znala sam samo da hoću da pišem, a na dramaturgiji se piše. Na studijama sam imala jednu veću pauzu od proze, koja je bila ispunjena svakodnevnim pisanjem scenarija, drama, raznih vežbi. Nisam imala vremena da pišem bilo šta van fakulteta. Istraživala sam šta mi od ta dva više leži – pisanje scenarija ili drame. To je večito pitanje na studijama dramaturgije, film ili pozorište? To mi je bio fokus. Radnja, sukob, postupci. Radnja, sukob, postupci. I onda kada se završio faks, izdešavale su mi se turbulentne stvari u životu i shvatila sam da je jedina forma kroz koju mogu stvarno to da iskažem upravo, tad već (za mene), zakržljala proza. Kad sam sela da pišem, neću nikad da zaboravim taj momenat kad sam se osetila kao da sam prodisala. Nema nikakvih okova forme, samo pišeš ono što osećaš i misliš i ta priča može da te odvede bilo kuda. S jedne strane prelepa sloboda, s druge strane, malo strašna, jer je toliko velika…

Šta ti je bilo najteže u procesu pisanja, a šta najlakše?

– Najteže mi je bilo da razdvojim lično od privatnog. U prvim verzijama je bilo previše upliva sećanja, događaja i likova koji su tu jer su moj život, a zapravo nemaju nikakvu funkciju za ceo narativ i samu glavnu junakinju koja nisam ja. Bilo mi je teško da razlučim ko sam ja a ko je junakinja, koja je razlika između nas i koje su nam dodirne tačke. Mislim da tu stvar dosta otežava, upravo, pisanje u prvom licu. Bilo mi je zanimljivo kad sam, u jednoj pauzi od pisanja romana, bila na radionici kreativnog pisanja na kojoj sam radila na kratkoj priči zamišljena da bude u trećem licu, takođe je bila u fokusu protagonskinja. Toliko sam se osećala daleko od nje. Kao da između mene i te protagoniskinje ne postoji nikakva poveznica. Odvojene smo jednom barijerom, i na sigurnom sam odstojanju. Ta priča se odjednom dešava daleko od mene i gledam je gotovo iz ptičje perspektive. Ovde u romanu je bilo drugačije, čak sam i ja upadala u tu zamku da izjednačavam delo s autorom, a to je nezgodno.

A ono što mi je bilo najlakše je osmišljavanje početka i kraja. To kažu i za scenario, najlakše je napisati prvi i poslednji čin. U prvom samo postaviš svet, u poslednjem kažeš to zbog čega si uopšte krenuo da pišeš taj film, a ovo između je kako ćeš to da kažeš. Tu nastaje problem.

Sara, glavni lik u romanu, naglo oseti šta znači odrastati i kako se pogled na svet menja u tom procesu. Kako je taj proces odrastanja izgledao kod tebe?

– Mislim da je mene preseklo odrastanje nekoliko puta u životu i deluje mi da će mi se desiti još bezbroj puta. Zato i mislim da su coming of age priče relevantne za sve uzraste, jer verujem da svi iznova odrastamo. Nekad pomislim da se možda sa svakim odrastanjem samo dobija još jedan sloj ličnosti i veća dubina, ali ta teorija isto pada u vodu jer često imam osećaj da sam u nekom periodu regresirala. Npr. sa dvadeset dve sam se osećala starije nego što se osećam sada sa dvadeset šest. Mislim da je moje odrastanje teklo malo izlomljenije i manje fokusirano od Sarinog.

Za razliku od većina dela koja se bave coming of age tematikom, uopšte ne romantizuješ to iskustvo u svom romanu. Zbog čega ti je bilo važno da prikažeš taj proces na realan način?

– Mislim da je lepota tog perioda upravo u tome što je sve gorko i slatko. Nijedan tinejdžer nikad ne priča kako je njemu najbolje na svetu i kako on živi svoje najbolje godine, ne. A i nije tako! Mnogo je teško, i ja sam toliko patila tada. To su bila ogromna previranja, dileme, razočaranja. Ne gledam sve to sad sa neke visine, ne mislim da su to sve bile gluposti i da sam se nervirala oko prolaznih stvari. Nisu bile prolazne, one su me izgradile – sve što jesam, sve u šta i dalje verujem je tada formirano.

Ono što je meni toliko prelepo kod tog perioda i ono zbog čega mislim da ću se zauvek, u svom pisanju vraćati baš tome, jeste to što je tada sve tako intenzivno, ekstremno, bez zadrške, bez razmišljanja. Sve je sudbinski, najveće, ništa nije zamenjivo. Omiljeni film mi se zove Glavom kroz zid. To je ljubavna priča, bolna i razarajuća ali tako snažna. To mi se toliko sviđa – da osećaš sve do krajnjih granica, i da pustiš da te sva ta osećanja prožimaju i obuzmu.

Pisanje je oduvek bilo deo tebe. Koji su ti bili uzori kada si počela i da li ih imaš sada?

U osnovoj školi počinjem ozbiljnije da slušam muziku, čitam tekstove svih pesama, analiziram, smišljam značenja, koja ponekad nisu baš tu, ali sve mi je jedno jer ih ja tako razumem. Najbolja drugarica i ja markerom ispisujemo tekstove pesama po zidovima škole – Death Or Glory od The Clash, Champagne Supernova od Oasis, Bonzo Goes to Bitburg od The Ramones…

Norvešku šumu Harukija Murakamija sam pročitala prvi put u srednjoj školi, i to je prva knjiga za koju sam osetila da priča o stvarima koje me se suštinski tiču. Zavolim lik Midori i mnogo želim da podsećam ljude na nju. Onda ubrzo posle toga čitam Fantea, Selindžera. Lovac u žitu mi se mnogo svidi.

Nakon toga dolazi faks, saznajem za Stakleno zvono od Silvije Plat. Odlazim na predstavu u KPGT-u, zima je, predstava se dešava u hangaru koji je manje-više napolju, dobijamo ćebiće, čaj. Tu prvi put čujem tekst Sare Kejn Žudnja. Onda dolaze svi ti filmovi. Gledam Paris, Texas pred prijemni. Govorim na prijemnom da mi je to omiljeni film. Upisujem faks. Filmovi Andree Arnold. Odlazim na FEST i gledam American Honey. Izlazim i drhtim i treperim, i obožavam život, i znam da sam odgledala nešto što želim da nekada i ja uhvatim, da bude i moje.

Roman si pisala tri godine – koliko si morala da kopaš po sebi, da se ogoliš, da bi ovu priču stavila na papir?

– Roman sam počela da pišem u jeku korone, u izolaciji na Divčibarama. Pored predavanja koje sam pohađala online, ostatak vremena provela sam razmišljajući. Cela ta situacija sa koronom, koja se pomešala sa mojim privatnim haosom, delovala mi je kao smak sveta. Valjda u takvim ekstremnim situacijama postajemo svesniji prolaznosti vremena i toga koliko zapravo nemamo kontrolu ni nad čim. Čini mi se da se upravo iz toga izrodio taj osećaj, kao da je to poslednji trenutak da kažem sve što imam, sad ili nikad.

Mislim da je to bila dosta opterećujuća misao za početak pisanja i zato sam na kraju izbacila prvih šezdeset strana romana, jer je delovalo kao neka reminiscencija mnogo starije osobe nego što jesam. Međutim, pozitivna stvar kod takvog razmišljanja bila je ta što sam toliko jako želela da ostavim trag. U takvim okolnostima sam dodatno shvatila važnost toga i to me je motivisalo da budem što iskrenija. Kad pomislim da sam iskrena, postavim sebi još dva potpitanja i ako ne osećam nikakvu neprijatnost zbog nečega što sam osetila ili pomislila, znači da nije dovoljno iskreno. Na fakultetu sam shvatila da je za mene autentičnost jednaka sa iskrenošću. Koliko si iskren i specifičan u svojoj iskrenosti, to će, kontradiktorno, više ljudi moći da se poveže sa tim što govoriš.

I kako si znala da je konačno gotov?

– Kada je Jasna Novakov-Sibinović, izvršna urednica Geopoetike, rekla: ,,Nađa moraćeš sada da staneš, ovako možeš zauvek, polako je vreme da pustiš rukopis.” I bila je u pravu. Mogla sam da mu se vraćam do kraja života i uvek bih imala nešto da promenim. Možda bi za deset godina i bio mnogo bolji, ali onda to ne bi uhvatilo ovaj period, i ne bih bila ja koja sam danas.

Što se tiče samog procesa izdavanja, kakva su ti bila očekivanja nakon što si predala rukopis na uređivanje?

– Iskreno nisam imala nikakva očekivanja, pošto nisam znala tačno kako sve to funkcioniše. Rukopis sam predala, Jasna je pročitala, dala mi je svoje sugestije. U međuvremenu sam dobila mišljenja i od još par značajnih čitaoca (Jasmina Vrbavac, Milena Marković) i sa svim tim komentarima sam se ponovo zatvorila u stan i radikalno izmenila čitav roman. Dodala celu jednu liniju priče… Kada sam, ponovo, predala Jasni rukopis, rekla mi je da će morati sada da ga čita kao sasvim novi roman, tolika je bila razlika. Onda sam iznova prolazila kroz stres da li će joj se sada svideti ta nova verzija, da li sam možda u zabludi i sad sve upropastila… Na kraju je sve ispalo najdivnije moguće.

Foto: Aleksandra Vasić