Da li su proteini zaista ključ dobrog osećaja? Evo iskustva naše beauty urednice

31.03.2023.
RECOMMENDED

https://buro247.rs/wp-content/uploads/2023/03/Cover_Protein.gif

Ne klanjam se na oltaru Gwinnie Paltrow (iako često nosim mineralnu vodu sa sobom), niti pretendujem na to da delim profesionalne savete o zdravlju – osim što odgovorno tvrdim da je Google doktor siguran put do nekog problema. Ipak, kao neko ko se bavi ovim poslom i ko ceo život, na neki način, petlja sa svojom ishranom, imam potrebu da podelim kada iz ličnog iskustva dođem do tačke u kojoj osećam trajnu promenu na bolje. 

https://buro247.rs/wp-content/uploads/2023/03/1643377598787979.jpg

manda javorina

Modna i Beauty urednica

Probala sam svašta iz prostog razloga što je ishrana deo života u kom mi uglavnom ne ide spontano (and that’s un understatement), za razliku od učenja jezika, na primer. Vremenom sam se pomirila sa činjenicom da svako ima neki kamen spoticanja, nešto oko čega mora da se trudi, pada i ustaje, isto kao što nam je svima nešto „dato“.

Kada kažem „ishrana“ ne mislim (samo) na gubitak kilograma ili odraz u ogledalu, već i na čitav niz neprijatnosti i fizičkih posledica. Najnoviji, od pre nekoliko godina, jeste taj da imam rozaceu i da mi – kao i većini ljudi sa istim problemom – lice burno reaguje na sve što stavim u usta, bilo da se radi o hrani ili piću. Iz tog razloga sam nenadano izvela Dry January. Još od osnovne škole imam problema sa oticanjem (limnfa drenaža stvarno pomaže) ali i sa mlečnim proizvodima koje obožavam. Hrana je samo jedan deo slagalice, važan ali ne i jedini.

Do sada sam već ustanovila koja hrana mi prija, a koja ne, a kao i svaki običan smrtnik tih ličnih principa se nekad pridržavam, nekad ne. Krajem godine, sve je bilo prilično hektično, i potpuno nenamerno mi je famozni 1. januar doneo neki novi mir, uz rizik da zvučim kao bumper sticker – okrenula sam novi list. 

Okrenula sam ga sama, bez buke, pompe i emotivnih rolerkostera. Verovala sam da ću, kao i nekoliko puta u životu, ovo moći glatko da izvedem ali ispalo je da grešim. Ne zato što mi je nešto bilo teško psihički, već zato što sam umesto da se osećam dobro, počela da osećam stalni zamor.

Nevezano za to koliko sam spavala, šetala, i hranila se vrstama namirnica koje mom telu prijaju, što podrazumeva što više jednostavne hrane (čitaj: povrća, voća i mesa), nisam imala energije. Poslednjih godina sam spontano počela da jedem mnogo manje mesa nego većina ljudi koje poznajem, a koji nisu vegetarijanci ili vegani. To sam zamenila jajima, pečurkama, ribom. Mlečne proizvode i kojekakva brašna sam izbacila. I bila sam sigurna da „radim sve kako treba“. Ipak, kako je krajnje merilo (bilo kog) uspeha u životu sopstveni dobar osećaj, a ja sam se osećala kao da me je voz pregazio, postalo mi je jasno da negde grešim. Problem? Nisam imala pojma gde to, dođavola, grešim. Rešenje? Pozvala sam drugaricu koja je profesionalac i čiji pristup osećam ispravnim u pomoć.

Ok, ovo je bio samo prvi deo rešenja. Drugi, jednako važan, bio je da je poslušam i da se potrudim. Kao nekom ko je sklon preteranom filozofiranju i analiziranju, jednostavan čin akcije, nije mi uvek lak. Ali evo kako je sve počelo.

Kada je došla kod mene, Ela mi je naložila da instaliram jednu aplikaciju u koju se unosi sva hrana, a koja računa macrose i kalorije. Mrzim aplikacije. Bilo koje vrste. To mi je valjda disidentski velebitski gen. Ovaj put sam ga ućutkala i rekla, ok. Nisam se pokajala. Prvi zadatak mi je bio da se hranim onako kako se hranim, „optimalno“ po sopstvenoj proceni pa da onda to zajedno izanaliziramo. Ništa ne znam o macrosima i nikad nisam brojala kalorije (ovo sam smatrala prečicom za slom živaca). Bila sam frapirana kada je ispalo da unosim znatno manje kalorija nego što mi treba (i pri tom ne mršavim) ali još veći šok mi je bilo to što je ispalo da unosim nedopustivo malo proteina. Moj prosek je bio ispod 20g dnevno, iako sam svaki dan jela neku vrstu kvalitetnog proteina (u nedovoljnim količinama).

Ne morate da budete Ajnštajn pa da shvatite da to jako ne valja i da osećaj slabosti i zamora dolazi odatle. Proteini su gradivna materija koja nam je ne-o-pho-dna. Tačka. Takoreći sam sve vreme bila u crvenom, a pitala se kako to da ne moguda razvijem brzinu na autoputu.

Napravile smo plan, tj. dobila sam uputstva kako da „popravim stvari“. Osećala sam se kao da sam upala u neku novu igricu. Ok, imam pravila ali ta pravila mi ne dolaze spontano, kao da stalno moram da ih gledam i proveravam. Nisam uspevala ni da „naguram“ kalorije, ni proteine. U supermarketu sam natrpala korpu jajima, pečenicom i ćuretinom (piletinu odavno ne jedem osim ako ne znam po čijem dvorištu je trčala). Nije bilo dosta. 

Prvi put u životu sam otišla u prodavnicu sa suplementima da uzmem proteinske dodatke, praškove i čokoladice. Veganske, da ne bih morala da pazim šta ima laktozu. Samoj sebi sam ličila da one lude trenere (iako ne idem u teretanu, to je sledeći korak oporavka) iza kojih su poređane ogromne ambalaže sa nerazumljivim natpisima – naravno, karikiram, ali bilo je podjednako i zabavno i overwhelming. U torbi mi, od polovine januara, uvek „čuče“ protienske čokoladice, za slučaj da zatrebaju. Dan sam počela da započinjem šejkovima. U prvom periodu sam preterivala sa proteinskim dodacima. Zatim mi je Ela prijateljski napomenula da je jedan šejk ok, ali da ostalo treba da dolazi iz „prave hrane“. Hm, ok. Ajmo Jovo nanovo. 

I dok sam se tako zanimala svojom novom igricom (i kukala svakom ko hoće da sluša kako „ne mogu da požderem toliko proteina i kalorija koliko bi trebalo), dogodilo se nešto što verovatno nije trebalo da me iznenadi, a itekako me je iznenadilo: vratila mi se sva energija.

„Vratila“ zapravo i nije prava reč pošto se ne sećam kad sam je ovoliko imala. Znate onaj meme „my favorite childhood memory is having energy“? E, taj level. Počela sam da spavam bolje. Raspoloženje mi se popravilo, vratio mi se entuzijazam, zajedno sa idejama. Kad sam to osvestila, učinilo mi se da se promena desila preko noći, iako realno nije bilo tako.

Vremenom sam prešla sa početničkog Bambi-na-ledu nivoa, na sasvim pristojan. Ništa ne brojim sama, broji aplikacija (da, prihvatila sam je). Dnevno sam na jednom šejku ili čokoladici. Naučila sam da čitam etikete na nov način. To što na nečemu piše „high protein“ ništa ne verujem, dok ne vidim koliko je to zapravo na poleđini. Jedem nešto više mesa, definitivno više jaja, mlečne proizvode i dalje ne. Pijem vodu „kao luda“. Namerno ne pišem koji mi je dnevni target, ni macrosa ni kalorija. To je target prilagođen meni i mojim ciljevima. Svako ima svoje ciljeve i targete, pa i načine da se do njih stigne. Moj cilj jeste da „naučim da pecam“. Da naučim kako da se hranim da se osećam dobro u svojoj koži i u svojoj glavi. Nisam imala pojma do koje mere su proteini u ovome ključna karika. 

Saznaj više:
Povezani članci: