Šta je reiki i šta možete da očekujete? Bili smo na tretmanu, ovo su naši utisci

Reiki sam prvi put probala jako davno i potpuno slučajno (pod uslovom da verujete u slučajnosti). Naime, mama moje najbolje drugarice i cimerke bila je sertifikovani reiki terapeut u Nemačkoj, gde je i radila sa pacijentima u bolnici (inače je školovana medicinska sestra). Već nekoliko sati nakon što smo se upoznale, molila je – iako ne govorimo isti jezik – da mi uradi tretman. Delovalo mi je sve to malo hokus-pokusasto ali, iskreno, bilo mi je neprijatno da odbijem, pretpostavila sam da ako se nalazi u nemačkom zdravstvenom sistemu ne može da mi naškodi i da žena zna šta radi. Sam tretman, kako pravi tako i oni naredni, definitivno su „nešto radili“. Ne znam šta, ne tražite od mene naučno objašnjenje. ALI osim toga što sam sve vreme osećala promene temperature u odnosu na to na kom delu tela je radila, kao i čudne seznacije u glavi (ne, ne lažem vas, a vi mislite šta hoćete), nakon svakog od tretmana osećala sam se nekako opuštenije, mirnije, vrlo često umorno kao pas da bih se sutradan probudila sa više energije nego što sam je osetila mesecima. Možda je Michaela jednostavno umela da me opusti i umiri i na taj način me vraćala na fabrička podešavanja, ne znam.

Bilo kako bilo, od kako sam se odselila iz Italije, Michaelu više nisam videla i nikome drugom nisam „legla na sto“. Sve do pre jedno mesec dana.

Slučajnost ili ne, tek drugarica mi je za vreme jednog snimanja predložila da odem kod žene koja njoj radi reiki. Kad bolje razmislim, uopšte se ne čudim njenj želji da nekako pomogne, pošto sam bila iscrpljena preko svake mere i na svim frontovima. Broj sam zapisala ali ga nisam odmah pozvala. Ubrzo sam dobila koronu, pa sam posle toga bila još više uscrpljena na svim frontovima i, da, na red je stigao i reiki posle ne znam ni sama koliko godina.

Mali skeptik u meni je na vrata terapeutkinje pokucao sa dozom neverice, kao i obično. Pitanja u stilu „da li je dobra kao Yasminina mama“ i „da li meni ovo stvarno treba“ vrzmala su mi se po glavi. Sve dok nisam legla na sto.  

Nije se moj život promenio za 180 stepeni. Nisam postala druga osoba, nisu svi problemi nestali kao rukom odnešeni, nisam postala mistik, nisam prestala da idem na terapiju, niti postala anti-vakser. Ono što se jeste desilo, jeste jedno sveopšte opuštanje. Opuštanje koje mi je bilo potrebno skoro pa kao vazduh, a nakon tog opuštanja delom povraćena doza energije. 

Hoćete iskreno? Više mi ni ne treba. Cela atmosfera, sam proces, prija mi sve. Za vreme samog tretmana osećam se kao da sam nekom predala kontrolu, da jednostavno „jesam“, da je sve ono što me vija ostalo ispred vrata. Pretpostavljam da je to neki osećaj fine tuninga. Što se mene tiče, dosta.

“Svuda žurim, nigde ne stižem”, rečenica je koju sam zapisala u notes prošle nedelje kad sam uhvatila sebe istresiranu i umornu kako jurcam na sto strana i kasnim za 12 rokova. Šta zna overthinking o datumima i moranjima?

Da stvar bude još gora, takva situacije mi je čak draža u poređenju sa onom kad krenem da preispitujem smisao rada i života uopšte. Vrtlog misli formira se otprilike ovako: Šta radim, kako živim i ima li u tome neke svrhe? Kako osvestiti, prihvatiti, oprostiti sebi to što jesi i jednostavno biti – sa sobom, porodicom, prijateljima i svetom. Kako pustiti i kada se prepustiti?

Mogla bih ja ovako do besvesti sa pitanjima i dilemama na koje odgovora nema, ali ima divnih lekcija, samospoznaje, prevazilaženje verzija sebe koje jednostavno vremenom prerastaš. Ima i onih dana kada se ne čuješ od buke i spolja i iznutra. I kada baš ništa nema smisla.

Red rada, red, uživanja, red terapije, red treninga, red sebe, red drugih – beskonačni niz redova koji u mom životu nije nimalo “u redu”. Stvari kod mene neobjašnjivom brzinom prelaze iz uređenosti u neređenost, pa moj raspored življenja neretko liči na onu kutiju sitnica koje čuvaš, čiji saržaj zapravo nemaš pojma a još manje šta ćeš odatle da izvučeš.

Baš u periodima kada je protok životne energije u našim telima smanjen ili poremećen dolazi do slabljenja funkcija organa – jednog ili više. Ima perioda kad ja (mislim da) funkcionišem u takvom haosu ali ima mnogo više onih kad vapim za mirom, Baš kada osetim taj vapaj, znam da sam otišla daleko od sebe, i da je vreme za poniranje duboko i podsećanje na suštinu. Moj saputnik na tom putu jeste reiki. Odakle uopšte ideja o reikiju u takvoj situaciji?

Imam tu sreću da mi tretmane radi jedan od mojih najboljih prijatelja. Mada, to zapravo nije ni najmanje važno, jer onaj ko vam radi o energiji samo preusmerava onu sveprožimajuću, svemirsku i prevodi je do vas, odnosno vaše energije. Fiziku sam mrzela iz dna duše, ali moram da se vratim na jedan elementarni zakon: “Energija se ne može uništiti, niti ni iz čega stvoriti, već samo može prelaziti iz jednog oblika u drugi.” Tada mi, razume se, ova formulacija nije puno značila iako sam na intuitivnom nivou ipak razumela šta je Ajnštajn hteo reći.

Godinama kasnije, biće mi sve jasnije. Kad uđem u prostororiju i znam da nešto tu ne štima. Kad se upoznam sa nekim i osetim da je dobar čovek. Kada treba nešto da uradim iako po parametrima normalnosti to baš ne bi bilo pametno. Valjda mi zato intutitivna čakra nikada do sad nije bila problematična.

Čakra iliti točak koji se okreće. Po istočnjačkom učenju, životna energija se kreće kroz čakre i prenosi u telo putem endokrinog sistema, a svaka čakra predstavlja različiti fundamentalni problem. Kod mene, one čakre koje nisu štimale u toku tretmana, što znači i u svakodnevici, ti delovi tela bi mi brideli svaki put. Štaviše, najsnažnije nadražaje sam osetila kada sam radila tretman na daljinu. Baš tako, za izvođenje tretmana nije potrebna ni fizička blizina, a ja tada očigledno psihofizički baš nisam bila u redu, što zapravo ima smisla, budući da je to bilo u periodu prvog talasa lockdowna. Kome su tada još sve čakre bile na broju?

Radila sam tretmane i kad sam imala migrene. I kad sam imala nedoumice u vezi sa poslom. U nedostatku inspiracije. Kad anksioznost prevlada. Telo je inteligentna mašina i uvek nam sve nagoveštava, samo ga mi ne slušamo u meri u kojoj bi trebalo. Dvadeset prvi vek, a mi smo i dalje društvo posledica, ne uzroka: zdravstvenih, političkih ili kulturnih.