U nežnim, tinejdžerskim godinama, kada su moje prijateljice počele ekstatično istraživati svet neonskih senki za oči, asimetrično nanesenih tuševa na kapcima i dramatičnih ruževa koje su razmazivale debelo preko ivice, šminka me nije posebno interesovala. Sramežljivo sam počela da se šminkam tek negde na kraju dvadesetih. Svesna da u formativnim godinama, namenjenim eksperimentisanju, nisam „dobila ruku“ svoj sam make-up repertoar svela na puki minimum – kap korektora za podočnjake, maskaru i nešto rumenila. Ruž, ako sam odlučila da baš „idem do kraja“.
Minimalna doza šminke, ili to da je najčešće uopšte ne nosim, postala je deo mog identiteta, iako o njoj nikada nisam razmišljala na taj način. Manjak boja i linija na svom licu nisam smatrala ikakvim aktom pobune ili činom otpora normama, niti sam žene koje su se šminkale smatrala išta drugačijima od sebe same.
Često sam se divila veštini crtanja savršeno simetričnih cat-eye poteza tušem, za koje i dalje smatram da zahtevaju smirenost samuraja i preciznost drvoresca, no ja tu veštinu naprosto nikada nisam imala niti sam, da budemo iskreni, ikada uložila posebnu dozu truda da je steknem. I nisam se oko toga nimalo uzrujavala. Lepo se našminkati smatrala sam veštinom koju su neki stekli, a drugi nisu, poput bilo čega drugog – vožnje bicikla, igranja badmintona ili motanja sarme. Jednostavno, radila sam ono što znam najbolje i što me zanima, dok su druge devojke radile ono što njih zanima.
No, vrlo sam brzo shvatila da društvo prema šminki ima prilično opsesivan odnos. Kada bi se neka od žena iz mog okruženja pojavila bez trunke šminke uvek bi se našao “uviđavan” neko da je sažaljivo pita da li je iscrpljena, neispavana ili, nedajbože, bolesna. „Je l’ kod kuće sve okej?“, bilo bi samo jedno od pitanja lažno empatičnog tona. A ako bi se ti make-up free dani nekim slučajem zaređali, iza leđa bi se redovno komentirasalo da je „odustala“, „digla ruke od života“.
Slušala bih povremeno i anegdote o staroj gardi dama koje su, u svih trideset godina braka, disciplinovano ustajale u pet ujutro kako ih njihovi supruzi nikad ne bi videli nenašminkane, a tu i tamo bi mi na volej sleteo i sumanuti argument da je „make-up deo higijene“.
Smatrajuži šminku, svakim delićem svog bića, „nadogradnjom“ koja je opcionalna, a ne nužna, upuštala sam se u posve apsurdne rasprave, uvek u nastojanju da ispravim krive Drine, no svaka od tih debata ostavila bi me s mišlju da se zbog svog nenašminkanog lica moram izvinjavati.
Na drugoj strani ekstrema, stajao je jedan od mojih bivših partnera koji je sve žene koje su se šminkale nazivao notornim glupačama. Iako se njegova mizoginost i toksičnost doimala posve suprotnom od stava da je „make-up deo higijene“, koren je ustvari bio isti – posramljivanje. Jedan je žene zbog onoga što (ne) čine nastojao umanjiti „argumentom“ da su prljave i da ne vode brigu o sebi, a drugi da su glupe i nesigurne, nepomirene s vlastitom prirodom. Gorljiva bitka koja je u srži imala tezu o slobodi odabira često se činila kao rat koji je nemoguće dobiti.
Pre nekoliko dana svet su obišle fotografije nasmešenog lica Pamele Anderson koja se na Nedelji mode u Parizu pojavila samo sa hidrantnom kremom na obrazima. Žena koja je devedesetih godina važila za seks simbol, a čiji se „doprinos“ svetu najčešće svodio isključivo na njen izgled, nedavno je izjavila da se njen „pogled na šminku promenio nakon smrti njene make-up artistkinje“, te da je prihvatanje vlastitog lica i starenja došlo kao prirodni nastavak otkrivanja sebe, što je započela objavljivanjem memoara i dokumentarca kojim je javnosti ogolila sopstveni život.
Njenu odluku da na Nedelju mode dođe nenašminkana smatrala sam divnim činom prihvatanja i oslobođenja od okova očekivanja jer je to, za nju kao individuu, on simbolizovao. No, onda su medijske stupce počeli da popunjavaju hvalospevi o neviđenoj hrabrosti kao da se u Parizu ukazala sama Jovanka Orleanka.
Jamie Lee Curtis je Pamelino izdanje uporedila sa „revolucijom“, a publika je pala u nezapamćeni delirijum. Iako mi se ta podrška na, pljuvačini sklonom internetu, činila osvežavajuće lepom, nisam se mogla oteti dojmu da u čitavoj priči nešto opet ne štima. Glavom mi se neprekidno motalo jedno te isto pitanje. OK, nekoliko njih. Zar zaista živimo u svetu u kojem su nenašminkana ženska lica toliko kontroverzna da se pojavljivanje bez nečega što je opcionalno, kao što je make-up, smatra prvoklasnim činom hrabrosti? Šta to govori o tome kako društvo percipira žene? Šta znači kad kažemo da se neko „usudio“ da izađe napolje bez šminke? Čin hrabrosti uvek podrazumeva da rizikujemo gubitak nečeg važnog. Kad spašavamo psića iz nabujale reke, rizikujemo da se u tom hrabrom činu oboje utopimo. Pa pobogu, šta tačno rizikujemo kad ne nosimo šminku? Da će naše prirodno lice, baš takvo kakvo jeste, društvo smatrati neprihvatljivim ili čak ružnim? Zašto je to rizik? Zašto bi konstantno, pobogu, morali ganjati „lepotu“ kao jedinu vrednost koju imamo kao ženska bića? Zašto ne možemo, naprosto, BITI?
U svetu opsednutom anti-agingom u kojem nam kozmetička industrija prodaje svakojake đakonije da bismo nekim čudom izbegle prirodan proces starenja, posve je razumljivo da je Pamelin no-make up look dočekan s tolikim oduševljenjem. Verujem da je pozamašan broj žena naprosto frustriran i umoran od nastojanja da se zamrzne u dvadesetima i da smatraju ohrabrujućim to što vide jednu zvezdu kako na jedan fini event ide sa prirodno osušenom kosom. Pamela ni jednu jedinu reč nije rekla protiv nošenja šminke. Stekla sam dojam da za nju (!) kao osobu s jedinstvenim životnim putem to simbolizuje čin prihvatanja, te da želi da inspiriše one koji se osećaju slično. U videu za Vogue lepo je objasnila da oseća da se rešila pritiska da bude „najzgodnija devojka u prostoriji“, da joj se više ne da „takmičiti“ i da za nju to znači slobodu i olakšanje. I njoj se taj čin doima „pomalo buntovnim“, što verovatno i jeste kad te čitav život javnost gleda jedino kroz prizmu izgleda i status seks bombe koji si imao pre trideset godina.
No, ono što je problematično jeste reakcija publike. Umesto da joj daju podršku što radi ono što oseća autentičnim, komentari opet skreću pažnju na njen izgled naglašavajući kako je svejedno “najzgodnija devojka u prostoriji”. Nakon čitave ispovesti o tome da joj “takmičenje da bude najlepša” nije više životna misija, fokus se iznova vraća na fizičku lepotu kao najveću vrednost.
„Njoj ne treba šminka, ona je lepa i bez nje“ govori da je lepota nešto čemu uvek treba da stremimo. Ako smo prirodno lepi, možemo „rizikovati“, OK je da se ne šminkamo jer društvo to može podneti. A ako nismo, sorry, baci se na posao s tim bronzerom i senkom za oči i spasi što se spasiti da. Istina je da šminka nikome NE treba. Niko nema obavezu da bude „lep“, niti je naša „gledljiva“ pojavnost nešto što dugujemo društvu.
Slučaj „nenašminkana Pamela“ još me jednom podsetio na to da maštam o svetu u kojem se žensko postojanje u svim njegovim formama neće koristiti kao bojno polje za dokazivanje naše večite nedovoljnosti, a manjak boja i linija na licu se neće smatrati aktom pobune, nego jednostavno slobodnim izborom. Baš kao što će se izborom smatrati to da namažemo crveni ruž i izvučemo liniju ajlajnera na kapcima jer smo, eto, baš tako poželele. I da ćemo konačno prestati voditi bitke nad svime što jesmo ili nismo i konačno odahnuti od objašnjavanja zašto jesmo ili nismo. Nažalost, kraj tog puta, po svemu sudeći, ne nazire se na vidiku.
Tekst: Tina Lončar
Fotografije: Instagram @pamelaanderson
