Vekovima i vekovima unazad “Anatomija melanholije” je jedna od onih knjiga koja važi za opšte mesto kojima se mnoga velika imena vraćaju u potrazi za smirajem, inspiracijom, glasom razuma, savetom. Od Samuela Johnsona, preko Johna Keatsa, Johna Miltona, Georgea Eliota i Virginie Woolf do savremenika kao što su Philip Pullman i Nick Cave. Svi odreda navode “Anatomiju melanholije” Roberta Burtona, napisanu 1621. godine za tekst koji uvek donosi pravu dozu spokoja čitateljima, iako ruku na srce važi i za jednu od knjiga sa zbunjujućim izrazima i citatima koje nije uvek jednostavno razumeti.
Tako je, na neki čudan način ovaj tekst ostao onaj koji kroz vekove u jednakoj meri opčinjava koliko i zbunjuje.
Uprkos svemu, fascinacija mahom preovladava i jedan od razloga iz kojih je ova knjiga i pored svih prilično hermetičnih rečenica i citata, privlačna mnogima, i to već vekovima, je način na koji tretira melanholiju. U skladu sa vekom u kom je napisana, možda nije previše precizna jer se melanholijom opisuje “sve ono što nije u redu” sa našim umom, i dušom, ali je to urađeno uz puno razumevanja za različita stanja, i daje fizičke, filozofske i emocionalne savete i recepte koje čitaoci mogu da koriste kao “lek” ukoliko se osećaju loše. Ne govori o jednoj bolesti, o jednom posebnom stanju već o svakom stanju iracionalnosti, zabrinutosti, bezvoljnosti, snažnih ili destruktivnih emocija.
Stručanjaci se zato slažu da se u nekom pogledu ovaj tekst može smatrati prvom modernom self-help knjigom. Koji god da je tip melanholije od koje čitalac ili čitateljka pate, bilo da je slomljeno srce, religijske predrasude, ozbiljna depresija ili bilo šta što bi moglo da se shvati kao poremećaj prirodnog balansa i duševnog stanja, postoji lek u ovoj knjizi.
Ideja je da čitanjem knjige “Anatomija melanholije” svako naiđe na deo u kom se prepoznaje i spoznaje nešto o sebi a Burton daje savet šta uraditi u tom trenutku, i tekst ima neki terapeutski aspekt, i u suštini je pre-moderno shvatanje samospoznaje.
Sada, tačno 400 godina od objavljivanja Dr Angus Gowland sa Londonskog Univerziteta je analizirao hiljade i hiljada aluzija, enigmatskih referenci, tajnovitih skraćenica i učinio da Burtonov tekst konačno bude potpuno razumljiv. Sveukupno Burton koristi preko 13. 000 citata i referenci u svojoj knjizi da bi objasnio uzroke i simptome melanholije. Gowland je proveo deset godina tumačeći i otkrivajući šta zaista znače svi saveti i preporuke i pomalo nejasne rečenične konstrukcije i izraze i nedavno je konačno izašlo najnovije izdanje, koje ne prepušta stvari ličnom tumačenju i slučaju već nam konačno govori šta treba da radimo kad se osećamo malo potonulo i to jezikom koji razumemo.
Mnogi lekari ne samo 17. veka već i daleko pre su tvrdili da melanholiju izaziva crna žuč u ljudskom telu, da dolazi izunutra i da prirodno nastaje u telu koje je u disbalansu. Ali kako nova knjiga ukazuje, jezik i rečnik koji je Burton koristio pogotovo insistiranje na terminu “veštački” ukazuje da je Burton melanholiju pripisivao spoljašnjim faktorima, i da koliko god neko može imati predispozicije za melanholično stanje po prirodi, melanholiji može biti podložan svako ukoliko ga spoljni faktori isprovociraju.
Takvo shvatanje je u priličnoj meri revolucionarno za doba u kom je živeo i radio i mnogo više na tragu savremenih razumevanja i nemoguće je ne zapitati se da li danas četristo godina kasnije možemo da kažemo da su saveti iz ove knjige još uvek primenljivi? Zapravo da.
Jedna od velikih zagonetki knjige su rečenice poput “Don’t crush the basil.” Naučnici su dugo mislili da to znači nešto sasvim drugo što uopšte nije bilo ni logično i razumljivo. Međutim, Gowland je pratio ovu izreku unazad sve do knjige objavljene na latinskom 1590. godine i otkrio da ovaj izraz slobodno preveden kao “ne gazi bosiljak” zapravo znači “Budi nežan prema sebi-i prema drugima”. Pored toga za mnoga stanja se savetuju duge šetnje, ističe se važnost poveravanja prijateljima i razgovora sa njima, kao i zdravstvene koristi kupki sa mirisnim uljima. Sve to se ponovo vraća u modu i savetuje i od strane lajfkoučova, i psihologa i savremenih gurura i čini se da koliko god su se stvari izmenile tokom godina i vekova, ljudska priroda i načini njenog smirenja nisu. I izgleda, da nam koliko god vremena prođe uvek nam treba pauza i dugme za reset, podrška prijatelja koji nas vole i razumeju, i vreme da pronađemo mir i vratimo se sebi.
