Pretraga

Zbog čega ne bi bilo loše da prestanete da gledate (i lajkujete) \"pre i posle\" fotografije dijeta

Zbog čega ne bi bilo loše da prestanete da gledate (i lajkujete) "pre i posle" fotografije dijeta

Tekst: Manda Javorina

Stvari nikada nisu crne ili bele. Velika je istina da za nas najčešće sve ima “onakav izgled koji im dadne naša duša” i to je razlog zbog kod se o temamam trigerovanja ili diskriminacije ne može uvek odrediti jedna, kristalno jasna granica koja važi uvek i za sve. Ipak, veoma često se iz prostog neznanja ili neosvešćenosti ponašamo u najbolju ruku kao slonovi u staklarskoj radnji.

Ceo svet je opsednut slikama “pre i posle” raznih transformacija. Da se ne lažemo, opsednuti smo transformacijama uopšte

Na ovom kolektivnom osećanju, da ne kažem težnji, zasnovane su najrazličitije stvari, od filmova koje ne prestajemo da gledamo i koji obeležavaju čitave generacije, pa sve do često praznih obećanja wellness industrije. Svaka od ovih stvari nam šalje svojevrsne  subliminalne poruke u stilu "kad ispraviš ovo, zaslužićeš ono", bilo da se radi o tome da treba da ispraviš kosu da bi ispravila svoj život ili postaneš "najbolja verzija sebe" kako bi te drugi voleli. Iskreno, mrzim ovaj poslednji izraz. Ne zato što je pogrešno truditi se da napreduješ, već zato što je toliko zloupotrebljavan da je izgubio svako praktično značenje osim onog koje se vidi isključivo u ogledalu. Onako kao kad gologuza Instagramerka postavlja fotke uz filozofske citate i misli da je nekom zamazala oči svojom "produhovljenšću i osvešćenošću". Život bi nam svima bio mnogo jednostavniji kada bismo bili iskreniji, a ženama prestali da ukidamo pravo da gospodare svojom seksualnošću u svakom pa i materijalnom smislu. No, digresiram.

U toj trci za boljim životom koje donosi "novo ja" ima puno učesnika, a fitnes i/ili dijeta je gotovo uvek nezaobilazna stavka

Napredak u jednom ili drugom zahteva ozbiljan trud i ozbiljnu motivaciju za koju niti imam, niti želim da kažem i jednu ružnu reč. Ipak, u društvu u kakvom živimo, a koje je više orijentisano na sliku koju pružamo svetu nego onu koju imamo o sebi, vrlo često se uz ove osnove stvari i disciplinu, nekako uvek nađu i gotovo trofejne “pre i posle” fotografije. Naslagane jedna do druge, ove slike služe kako bi se pokazalo da gubitak kilograma ne samo nekog “čini lepšim” već mu donosi i druge stvari o kojima je samo mogao da sanja u svom pređašnjem “debelom i neispunjenom životu”.

Ne, ne sprdam se sa tuđim napretkom niti trudom. Ali hajde da ih malo izanaliziramo pošto nešto što bi trebalo da bude motivaciona prekretnica u praksi jako, jako često čini i velikog zla, nekad i samim ljudima koji su na fotografijama, a nekad i nekim sasvim nepoznatim ljudima koji se nad tim istim fotografijama slamaju.

Dakle, ova vrsta fotki suži kao slikovit primer za to šta se može kad se “ima volja” ali je uvek ograničena isključivo na gubitak kilograma koji je toliko ekstreman da mali broj ljudi ima realne šanse da ga postigne i što je još važnije, održi. Njihov fromat je bez izuzetka uvek isti. Fotografija “pre” je loše osvetljena, osoba je nekako zgrbljena, u najbolju ruku neutralnog izraza lica (ali obično natmurenog). Onda se stvari naprasno menjaju i na fotki “posle” sve je drugačije. Stav i držanje su pravi, tu je i osmeh (sve opravdano) ali nekako je došlo i do promene svetla i svega što uz njega ide.

Svaki put, ona “pre” je poput karikature neuspeha i bede u životu, dok je "posle" raj koji sve čeka kada se jedno konačno otarase greha zvanog debljina. Ultimativni prikaz fobije od debljine

Činjenica da je tako i da ove fotografije mogu lako biti okidač za sve i svašta ne odnosi se samo na one ljude koji se u datom trenutku identifikuju sa slikom iz faze obeležene za "pre". U posebnoj kategoriji se nalaze ljudi koji su prikazani na ovakvim fotografijama pošto one mogu postati ozbiljno opterećenje. Kada okolina počne da vam daje ogromnu količinu pohvala zato što ste smršali, veoma je lako potpuno spojiti svoj osećaj lične vrednosti sa brojem kilograma. Kada su veliki gubici u pitanju, veoma često se dešava da osoba vrati deo izgubljene težine, a da zatim zbog osećaja manje vrednosti sklizne u toksično ponašanje kako bi ovo kompenzovala.

Pored toga, ova vrsta fotografija nekako daje pravo ljudima da misle kako se zdravlje meri isključivo i samo na osnovu fizičkog izgleda i minimalne težine. Naravno da neko ko ima velik višak i ne kreće se, teško sebe da može da nazove slikom i prilkom zdravlja, ali činjenica da se “salo ne vidi” je jako daleko od osnovnog pokazatelja zdravlja. Osim što već svi znamo za fenomen skinny fat, znamo valjda i to koliko ljudi koji potpuno “normalno i tanko” izgledaju imaju poremećaje u ishrani, zar ne? Ove dve stvari su samo vrh ledenog brega.

Dodajte na ovo činjenicu da na osnovu ovakvih fotografija svako ko ima internet - ali zato nema nikakvu medicinsku diplomu - misli da ima pravo da komentariše upravo zdravlje osoba na slici ili da jednostavno troluje poput razbesnelog divljaka koji urla u redu u pošti.

Ovo je zato što - nevezano za to kako ih upakujemo ili kako se zbog njih osećamo - fotografije “pre i posle” u osnovi daju svakom za pravo da o nekoj osobi sudi samo i isključivo na osnovu toga kako ta soba izgleda

Šta god javno pričali, one su još jedan dokaz da smo veoma daleko od toga da to prestanemo. Hajde da bar malo osvestimo ovu činjenicu.

 

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor