Legenda kaže: da su ljudi znali koliko su voljeni nikada ne bi pomislili da ljubav ne postoji. Ne samo da smo kolektivno pomislili da je ljubav nešto što možemo da vidimo u dve replike na filmu…nego imamo apsolutnu amneziju na to da je ovo uzvišeno osećanje glavni sastojak života.
Sastojak koji sami sebi uskraćujemo.
U današnje vreme je mnogo teško biti transparentan po pitanju svojih izbora i želja – šta želimo a na šta stvarno pristajemo se neretko zameni u prihvatanju i najmanje pažnje, jer nam je lakše nego da težimo pravoj bliskosti.
I dok se krijemo iza nekih visokih a plitkih reči: „Nebitno, nije mi stalo, nije mi ni bilo važno“
Uporedo pokušavamo da otkrijemo zašto ljudi koji nam se dopadaju beže od bliskosti. Postoji mnogo mračnih ulica kojima možemo doći do odgovora na naše pitanje. Jedna se zove trauma napuštanja. Druga se zove zabranjene ljubavi koje su ugušene.
A treća, glavna ulica koja vodi do spoznaje je uverenje da ljubav ne postoji.
U ovoj ulici se toliko ljudi nalazi a da ni ne zna kako je dospelo tu, da nikada nisu ni pomislili da otkriju kako da izađu iz nje. Prepustili su se tumaranju okolo, čekanju nekoga ko će popuniti prazna polja, i glumiti ljubav i ispunjenost makar na slikama.
Kada se ugase svetla i spuste zavese, osetićemo hladnoću i biće nam čudno. Osim kada priznamo sebi da se uopšte ne osećamo blisko sa partnerom.
Naš današnji zadatak je da otkrijemo zašto je to tako, i kako da se vratimo u onaj osećaj iz prvog osnovne ili srednje… u zavisnosti od toga kada smo bili na krilima leptirićima i ništa nam nije bilo teško. I ništa nam nije delovalo nemoguće.
Strah od bliskosti ne doživljavamo kao strah u pravom smislu tog pojma. Više je potreba da se ne zadržimo previše na jednom mestu – emocijama. To je nagon da izbegnemo da osetimo da nam je zaista stalo, da smo uključeni u nečiji život, da smo preuzeli odgovornost za svoja osećanja. To je mehanizam koji nas štiti od ranjivosti.
Primetićete kako smo razgovor krenuli pitanjem zašto oni beže od bliskosti. Zatim smo fokus usmerili na nas i našu ličnu predstavu, kroz koju stavljamo sebe u poziciju nesnađenog.
Konstantno imamo utisak da smo sve dali, da smo se investirali u intimnost samo da bismo naišli na zid, i to nas tako povređuje.
Po tome koliko vam je prirodno da otvoreno razgovarate sa vašom osobom o unutrašnjim procesima koji vas pritiskaju.
Da li možete da priznate sebi, pa njima, šta vam nedostaje, na šta više ne možete da pristajete, a šta biste izuzetno cenili da se promeni? Probajte da uvidite koliko se hladnoće otapa oko vašeg srca prvo, dok skidate masku i pričate iskreno o onome što vam je suštinski važno.
Malo upozorenje: ukoliko ni vi sami ne verujete u ljubav, delovaće vam potpuno besmisleno da pričate o stvarima koje ne vidite na delu.
Veliko upozorenje: Ljubav nije osećanje, nije savršenost, ljubav je čin.
Akt kroz koji možemo da pokažemo i nesavršenost, i da prihvatimo isto u drugome. Na kraju dana, ukoliko damo deo nas koji je samo naš, iz ljubavi, a doživimo da nismo prihvaćeni, da nismo shvaćeni. Onda je jedino razumno bliskost tražiti tamo gde sunce još uvek sija.
Samo ne zaboravite da svako od nas ima svoju priču zbog koje je na kraju posumnjao da je ljubav neka fatamorgana. Ali pričanjem te priče, otvorenog srca, možemo promeniti njen završetak.
Tako što smo ipak dopustili budućnosti da nas iznenadi.
