Priče o beogradskim kafanama, najčešće slušam od onih koji zapravo ne znaju šta su kafane. Od onih koji čevapčiće nazivaju ćevapima i onih koji nisu upijali priče o starom Beogradu od roditelja, baka i deka. Imam sreću da su mi porodične priče i slike oživile Beograd pre mog rođenja. Nedavno sam naišla i na knjigu koja mi je probudila posebne emocije.
Ovo nije samo foto esej o nekadašnjim kafanama Beograda. Ovo je oda onima koje su ostale bastioni kulture i istorije. Kafane, nisu bile mesto za mljackanje, masne prste i pevačice. One su bile ustanove kulture, lepog ponašanja i dostojanstvenog oblačenja.
Beogradske kafane, nekad…
Ovo je Beograd. Grad gde su vaše brige preuzimali odlični kuvari i spretni, uslužni konobari. Gde se pila ružica, a Košutnjak bio stara bogata šuma puna izvora i ptica. Hajde da vidimo gde se tada služio boršč, sirnjike i blini, a koja su mesta bila za ćutanje i šaputanje. Beogradske kafane, mesta gde su uživala ‘talijanska jela i dalmatinska vina. Gde su se vodili žustri razgovori o budućnosti sveta i umetnosti, a gde se služila mamurluk čorba.
U ovim kafanama, gosti i konobari su se međusobno poštovali i tkali priče i uspomene u čast minulog, ali ne i zaboravljenog Beograda.
Foto: Gastronomski vodič Beograda, Aleksić Boža – Rubinjoni Zoran
