Fotografije: Luka Šarac; Studio: Homeplace, Beograd
Ne želim da ovo bude još jedan tekst o značenju joge, njenim različitim stilovima i tome kakvo dejstvo ima na svoje praktikante. To možemo da nađemo jednim klikom na internetu. Ovo će biti priča o ljudima, granicama, i rušenju istih.
DEVOJKA PUNA SNAGE PRED SVOJOM SLABOŠĆU
Oduvek sam bila sportskog duha. Iz porodice koja je vrednovala sport, čiji su se članovi trudili da nas voze i dovoze sa raznoraznih treninga i takmičenja. Od ritmičke gimnastike i tenisa, preko košarke, čak je bila i faza umetničkog plivanja.
Od kada znam za sebe volela sam da se krećem i izvdodim nešto sa svojim telom. Kada stavim ruku na srce i oslušnem emociju koju pokret i kretanje u meni izaziva, kao i memorija koja je i dalje tu – rekla bih da je to čista radost i potpuna prepuštenost trenutku. Još kao deca osetimo šta znači zaista biti apsorbovan situacijom u kojoj se nalaziš – mindfulness. Verujem da provedemo život tragajući za istim, samo što nas razna ometanja i uverenja pomere sa tog puta.
Život zaista leti magičnom brzinom i dok sam se okrenula – napunila sam 30 godina. Gde sam bila? Šta sam radila? Sve je bilo „by the book“. Škole. Korporacije. Napredovanja. Merdevine. Odmor jednom godišnje… Dok jednog dana, niotkuda, kako to obično biva, tokom redovne sistematske kontrole, nisam dobila poziv od lekara koji govori da su otkrili kancerogene ćelije u mojoj materici. Devojka puna snage i zdravlja, od 30 leta.
UNUTRAŠNJI GLAS
Kažu svi koji su kroz nešto sliČno prošli – čuli smo samo glas iznutra. Tako je bilo i kod mene. Jasno se čuje taj glas. Telesno locirano u predelu srca, a odzvanja kao glava u loncu dok je neko udara spolja. „Menjaj sve!“
Menjala sam stvari korak po korak. Ishrana i san su bili prvi nivo. Meditacija je usledila posle. Ništa nisam znala o tome, ali sam definitivno znala da može da mi pomogne. Nisam imala učitelje. Nisam imala knjige, niti uputstva. To je bilo pre deset godina i verujte mi kada kažem: svi mi znamo šta da radimo da bismo preživeli. Tačno znamo koji su koraci i šta će nam pomoći, a šta odmoći.
Tako su se dogodili i moji prvi koraci u jogi. Pored toliko prevoda i tumačenja ove reči, ona će za mene uvek značiti samo jedno – Buđenje.
VRAĆANJE SUŠTINI
Buđenje iz dubokog sna u koji svi upadnemo jureći za nekim rezultatima, platama, poslovnim i privatnim uspesima, gde potpuno zanemarujemo naše srce i naše emocije. Taj momenat kada sam osetila kako da se zapravo hranim, kako da dišem, da zažmurim i kao meditiram, da odlazim u prirodu i sedim na travi sama, to je joga. Svaki korak koji napravimo da se približimo našoj suštini i našem Biću je joga koja se dešava.
Jasno je da kako je vreme odmicalo i kako sam se izborila sa najgorim momentima, inercija života sve iznova uzima pod svoje. Jako brzo zaboravimo šta nam se desilo. Opet se osećamo jako i nepobedivo, kao da ćemo da živimo 300 godina.
Usledio je novi talas “jednom se zivi”. Karijera, internacionalno iskustvo, biznis klase, izlasci… Kako je moguće da sam zaboravila šta sam proživela, to sam se pitala. Ili pak tražimo ometače da nas odvuku što dalje od tih emocija i rana koje previše bole. Da li ikada zaista zalečimo svoje rane? To se i dalje pitam…
Međutim, najlepša stvar sa tim “Glasom” je što kada ga jednom čuješ – postaneš ultra senzitivan, i čim skreneš sa puta ljubavi prema sebi, on se opet oglasi. Sada je on poznat glas. Sada i ja brže reagujem. Sve je sada lakše. U nekom momentu sam ga nazvala „Safe place“. Kada zažmurim, treperenje kapaka se uspori, lice opusti, misli postanu tiše, i tad usledi osećaj sigurnosti, pripadanja i osećaj „dovoljna sam“. To je joga.
BITI NA SIGURNOM
Ne moramo to zvati meditacijom. Ne moramo imati silne tehnike na raspolaganju. Ne moramo sedeti u lotusu i imati savršenu posturu tela. Ali trenutak kada dotaknes „Safe place“ u sebi, jasno iskusiš i lično doživiš sve što je pisano i predavano o jogi… Znanje koje se dobija samo iz ličnog iskustva. To je joga.
Znala sam da radim jogu još tada kada sam se u 30-oj borila za život. Znala sam da radim jogu i kada sednem na zemlju i gledam u lišće. Znala sam da radim jogu i kada žmurim i dišem. Možda samo nisam znala da se to sve zove joga.
Tokom 2017. godine sam počela da istražujem različite stilove „vežbanja“ joge. Postalo mi je primamljivo da gledam šta sve ljudi mogu da urade sa svojim telom. Odlučim da istražujem stil po stil. Probala sam različite, od Hot Yoge, Hatha, Vinyasa Flow, Yin, Ashtanga.
Posle svake sam osećala apsolutno isto – Bože, koliko je ovo teško?! Zašto niko ne priča o tome da je ovo ovoliko teško?! Ali kada prođe „teško“ – koliko ovo prija. Kao da je neko stopirao vreme i dao mi malo mesta za sebe. Magičan osećaj.
Ko me poznaje, tačno zna koliko sam impulsivna, energična, brzopleta, ali i koliki sam borac. Jasno je da je moj izbor bila Ashtanga. Zaljubila sam se u Ashtanga stil zapravo kao mala, kada sam se upoznala sa ritmičkom gimnastikom. Sala puna ljudi koji snažno rade na izazovnim stvarima. Taj nivo koncentracije u jednom prostoru je nemerljiv. Samo zvuk ljudi koji dišu. Kao jedan organizam koji se pokreće. Bože, to je to, pomislila sam. To je joga. To je jedinstvo.
U toj sobi – jedinstvo uma i tela i jedinstvo svih nas u tom momentu. Teško je. Da. Ali ta težina se mora probati i nije to ta težina na koju verovatmo mislite. Ovu težinu ne poznajete. Od ove težine se raste. Od nje se konačno prodiše. Oseti se to srce da kuca i koža da pulsira. To je joga.
Rekla sam da ovo neće biti još jedan tekst o definiciji joge, ali jeste tekst o tome šta je Yoga jednoj devojci iz Srbije.
