Iskreno, potpuno razumem ako vas hvataju egzistencijalna panika i anksioznost, a ako na to što se dešava oko nas nemate nikakve emotivne reakcije imam samo jedno pitanje: kako i šta, zaboga, sa vama nije u redu?! Ne mogu da se transformišem u obučenog vatrogasca u Australiji ali ne mogu ni da se ne pitam šta još, osim donacija, mogu da uradim i uvek završim na činjenici da jedino mogu da krenem od sebe same. Ok, odakle tačno? Neke stvari radim od malih nogu, moja majka se mnogo trudila da ne ispadnem bahata onako uopšteno, pa i na ovom polju. Negde je uspela, negde se ponašam kao da sam otpala od Rothschilda. Nobody’s perfect. Ali ja sam neko ko radi u modnoj i beauty industriji i bolno sam, već duže vremena, svesna šta to znači, a prva prilika u kojoj sam otvorila oči bila je tragedija u Rana Plazai. Ali i mnogo pre nego što sam osvestila činjenicu da će nas manijački konzumerizam oterati u propast, obožavala sam sajtove poput stdibs.com. Svi ti originalni komadi, YSL broševi i blejzeri su mi najveći virtuelni porok, privlačili su me poput magneta. Na Vestiaire Collective sam učlanjena skoro od samog njegovog nastanka, TheRealReal sam snimila odavno ali su mi osećanja prema njima konkretno pomešana (možda je samo u pitanju “neprijateljska” Chanel propaganda u kombinaciji sa Diet Prada, ne znam) i sanjam da odem u What Goes Around Comes Around i patim što nikada nisam stigla do radnje Geminola. Volim vintage i od pre nego što je to postalo trend ali, svi ovi sajtovi su se u poslednje vreme poprilično promenili. Kako? Ne zato što imaju više članova ili stvari kao takvih. Ne. Postali su puni NOVIH stvari.
Danas, kada kroz njih skrolujete, nailazite na nepregledne nizove novih modela svega čemu može da se prikači etiketa “it” komada. Torbe prednjače, naravno. Prate ih cipele pa za njima prepoznatljivi komadi aktuelnih kolekcija i tako redom. Na mnogim ovim stvarima stoji naznačeno da i dalje imaju etikete. Nemam ništa protiv, princip je isti kao za nekadašnje zimske razmene koje su se organizovale pred raspust i skijanje (ako imate dovoljno godina, sećate se) osim činjenice da je upotrebu u stvarnom životu zamenilo slikanje za Instagram ili eventualno koji krug po gradu pa, hajde brzo na nešto novije. Ali, ipak, nije isto. Ljudi su praktično počeli da razmenjuju stvari velikom brzinom ali ako je suditi po stvarima koje razmenjuju, to ih ne sprečava ni da istovremeno konstantno kupuju nove. A jasno je da dok se kupovina (koja diktira proizvodnju) ne smanji, nismo napravili nikakav napredak.
Resale sektor je vrlo svestan svog potencijala. TheRealReal je u novembru objavio partnerstvo sa britanskom kućom Burberry i proklamovao ga kao krupan korak u smeru održivosti u modi zato što će pružiti kupcima opcije “osvežavanja” garderobe na način koji ne podrazumeva proizvodnju novih stvari. Ali, kao što vidimo, to se ne događa u praksi i resale platforme su donekle postale smo jedan korak više na putu ka đubretu. Pored toga, ljubazan poziv brenda Burberry na čaj svima koji svoje Burberry komade odluče da preprodaju, iza sebe ima i skriveni motiv: čaj se služi u Burberry buticima, a oni koji na njega dođu mame se na kupovinu novih stvari, razume se. Dakle, kupac koji je prodao jednu (jedva nošenu) torbu da bi od tog novca kupio novu, ne umanjuje karbonski otisak koji modna industrija ima na planetu.
Resale je još uvek jako mali procenat globalnog tržišta odeće ali zato raste neverovatnom brzinom, dvadeset i jedan put brže nego prodaja nove odeće. Vrlo često upravo pod zastavom ekologije.
Na nekim platformama, ovaj ciklus se smatra i propagira kao sastavni deo celog procesa. Pogotovo kada su u pitanju brendovi koji ranije nisu dozvoljavali da se njihova roba preprodaje, a koji danas resale vide kao mogući mamac za kupce koji (prvenstveno zbog cene) ranije nisu ni razmišljali da kupe nešto sa njihovim potpisom. Kada jednom zagaze u te vode, putem resalea, mnogo je veća verovatnoća da će kupiti nešto i iz prve ruke. Istraživanja koje su sproveli i The RealReal i Veastiaire Collective potvrđuju da većina (novih) prodavaca prodaje stvari kako bi kupila nove.
To nas dovodi do sledećeg pitanja: da li je samo kupcima na ovakvim sajtovima zaista stalo do održivosti? Nažalost, izgleda da je odgovor na ovo pitanje potvrdan, a da su prodavci obično tu da bi povratili uloženo i skupili za nove kupovine, novih stvari.
Teoretski, kupci, sa druge strane, smatraju da je investirati u luksuznu odeću na ovaj način zdravo i za planetu (pošto kvalitetna odeća duže traje) i za novčanik. Mnogi ove sajtove koriste kao alternativu fast fashion modelu. Ovo se posebno odnosi na one koji traže vintage komade – i, ne, torba iz prošle sezone se ne kvalifikuje za ovu kategoriju.
Svakako su kupci (mi!) svih vrsta ti koji treba da u mnogo čemu promene svoj pristup i kada se radi o novim i polovnim i vintage stvarima. Resale sajtovi na neki način nisu ni mnogo različiti od outlet kupovina ali sa boljim brendigom. Kada su stvari iz aktuelnih ili skorašnjih sezona na prodaju, oni koji ih kupuju očekuju da budu u odličnom stanju. Nasuprot tome, niko neće zameriti male nesavršenosti haljini koja je iz pedesetih ili osamdesetih dok torba od pre šest meseci ne sme da ima ni trag od savijanja.
Sajtovi u javnosti tvrde da su svesni kako ne nude savršeno rešenje ali i ističu činjenicu da nude altrnativu sadašnjem modelu kupovina koji ima svojih dobrih strana i koji je još uvek u procesu razvinjanja pa kao takav nije ni savršen.
I to jeste istina. Uprkos svoj svojoj složenosti, resale – polako- podstiče neke promene u ponašanju većine ljudi. Zamislite samo koliko bi uticaja imalo kada bismo svi globalno kupili samo jednu stvar korišćenu umesto nove, svakog meseca? Mislite o tome.
