Od tri “zvanična” ključna pojma 2019. godine, dva su “egzistencijalno” i “klimatski protest”. Sa jedne strane, ovo je dovoljno da izazove, pa, egzistencijalne strahove i ekološku anksioznost, a sa druge uliva i nadu u koliku-toliku osvešćenost stanovnika ove planete. Znamo i da je moda jedan od najvećih krivaca za situaciju u kojoj se nalazimo, i to ne samo u striktno ekološkom smislu karbonskog otiska (koji je ogroman) već i po suštinski vrlo jednostavnom pitanju ljudskosti i toga da li, kao društvo, imamo pravo da očekujemo majice za 500 dinara ako to znači da će neko zbog njih ceo život provesti u bedi.
Dva najveća igrača luksuzne mode, konglomerati LVMH i Kering i dinastije koje iza njih stoje godinama ukrštaju koplja na raznim poljima i sve do nedavno, sva ta polja bila su isključivo ona na kojima se pravi profit. Ipak, nešto se promenilo, makar u javnom mnjenju i sada se takmičenje jednim (pogotovo javnim delom) prebacilo i u arenu brige za očuvanje okoline, klimatske promene i etičku proizvodnju. Planetarni problem ipak ih nije doveo do toga da zajedno na njemu rade pa je Kering pokretač sporazuma za održivost koji podržava i sama francuska vlada na čelu sa Macronom i koji je potpisalo oko 60 brendova, a sin vlasnika LVMH Antoin Arnault javno govori da “više voli dela od sporazuma” i najavljuje inovacije u svojoj diviziji koja se bavi pitanjima ekologije i održivosti, od kojih je prva postavljanje eko-ratnice Stellae McCartney na njeno čelo.
Teško je zamisliti borbu za prevlast na polju ekologije i održivosti pre deset godina kada se niko zapravo nije bavio ovim pitanjima ni u medijima ni konkretno, iako su oba konglomerata imala svoje polise o tome. U toku prošle dekade, prvenstveno kupci su počeli da postavljaju pitanja o ljudskim pravima i pogubnom uticaju na životnu sredinu koji moda ima. Malo po malo, izgleda da je za budućnost brendova postalo presudno da li se i kako se bave ovim pitanjima. Izgleda.
Nisam sigurna da stvarno stanje odgovara onom kom bismo želeli da verujemo. Da, razgovor je započet ali ne, nismo ni u ludilu blizu rešenja. Problem koji modna industrija ima sa održivošću je, na žalost, pitanje njenog opstanka u sadašnjem obliku. U modi se uspeh meri prodajom i njenim rastom, a kako ih ostvariti ako se smanje proizvodnja i potrošnja i istovremeno poveća cena proizvodnje? Ovo je modni (i planetarni) Gordijev čvor koji se neće raspetljati time što se u prodavnice postavljaju kontejneri za reciklažu, sve dok se kupci mame da kupuju sve više i više.
I tako, pored sveg busanja u grudi, stvari na terenu se ne menjaju bitno. Pre nekoliko dana, tačnije 8. decembra, desila se ko-zna-koja-po-redu katastrofa. U Delhiju je u požaru poginulo 43 radnika jedne fabrike za proizvodnju torbi. Pre nego što zapitate: ne, fabrika nije bila legalno registrovana i ne, zgrada nije imala tehnički sertifikat za rad. Za slučaj da vam zvuči poznato, a trebalo bi da vam je poznato isto kao što bi trebalo da vas je sramota ako vesti ovog tipa registrujete prvi put, scenario je suštinski isti kao i onaj koji se odigrao u Rana Plazi.
2013. godine svet je potresla vest da se fabrički kompleks Rana Plaza u Bangladešu srušio, ubio više od 1.000 radnika i trajno obogaljio još više. Ovo je bila najveća katastrofa u proizvodnji odeće u modernoj istoriji i našla se na naslovnim stranama svetskih medija, a potrošači su se malo trgli. Dokumentarac “True Cost” je obavezno filmsko štivo. Prvi put u svojoj istoriji, tzv. brza moda morala je da se pogleda u ogledalo kao i da se pozove na odgovornost. Jasno je da i pored sve strahote, tragedija u Rana Plazi nije kompletno promenila modu ali jeste ostavila svoj znak. Na svoj način primorala je brendove da preuzmu odgovornost za sopstveni lanac proizvodnje i snabdevanja, pokrenula inicijative i inspirisala dokumentarce poput „Who Made My Clothes“ iza koje stoji organizacija Fashion Revolution.
Iako cinici, u koje često nažalost ubrajam i sebe, lako mogu da tvrde da je cela ova briga u stvari najviše marketinški zaplet, izjave i lični primeri nekih veikih igrača svakako su znak realnih promena. 2017. godine EO brenda Gucci napisao je kritiku o tome kako je “krzno passé” što je bilo dovoljno da neke druge brendove “gurne” u pravom pravcu. Danas čak i engleska kraljica zvanično igra u ovom timu.
Ipak, čak i uz harizmatičnu Gretu i planetarne inicijative kao što je Extinction Rebellion koji su od svog performansa za vreme nedelje mode u Londonu napravili svojevrstan (i vrlo smislen) performans kao i organizovali globalne proteste, “popraviti” modu u narednih deset godina biće monumentalan zadatak. Nadajmo se da je izvodljiv. Možda bi sve trebalo svesti na jednostavan ultimatum koji treba da postave sami potrošači, bez izuzetka: Ili ćete početi da proizvodite na etičan i ekološki način ili će vaši brendovi prestati da postoje. Ko je za?
