Kao po nekom nepisanom pravilu, skrol po Instagramu na izmaku jula ima predvidljivu dinamiku: red plavetnila i belog (pun intended) sa Mikonosa, mikro bikini na slici i maksimalna mudrost u captionu uhvaćena negde na crnogorskom primorju, i – naravno – brižljivo aranžirana jugonostalgija dok trajekt plovi ka Hvaru.
Ne manjka ni tromeđa nespontanosti leta u gradu pod šifrom city break: pena cappuccino freda koja preti da izmakne škljocu, bilo koje Bookino izdanje sa poetično pastelnom koricom i torba od pruća čija je drška obmotana svilenom maramom.
Bez obzira na lokaciju gde su slikane, možemo videti i hot dog nogice barene na podnevnom suncu, Aperol sa velikom željom da matchuje narandžasto nebo, kao i livadu sa piknik setom – kad destinacija i nije toliko važna kao aspiracija.
Što nas dovodi do neminovnog pitanja iz naslova: da li je uopšte važno gde smo bili ako nam sve slike sa letovanja izgledaju isto?
I još važnije, da li se uopšte mora putovati da bi se ostavio utisak na mrežama? Zar nije lakše upriličiti maratonski foto sešn na nekom od izvikanih imanja sa bazenom kojih oko Beograda ima mali milion, pa lepo ostatak sparnih dana provesti pod klimom, sa Netflixom i sladoledom? Ili, još subverzivnije, za promenu otputovati baš tamo gde vam je lepo i gde vam srce igra, a ne gde idu svi samo zato što se „lepo slika“?
Da li smo dovoljno hrabri za tako nešto?
U svetu gde je Anna Delvey (Sorokin) legendica društvenog života čija je nesvakidašnja prevara fascinirala i Shondu Rhimes lično, svi smo mi pomalo kustosi fejka – od svojih dana biramo ono najfotogeničnije dok simultano lupamo srca na isti takav sadržaj. Pa ipak, neki su to doveli do umetničke forme. Osim gorepomenute uljez-kraljice Menhetna, na pamet mi momentalno pada i primer argentinske umetnice Amalie Ulman koja je između aprila i septembra 2014. sprovela višeslojni autorski projekat “Instagram girl”.
Na površini skup klišea omiljene nam digitalne slikovnice, njen rad je trofazno istraživanje ženskog identiteta u društvu opterećenom vizuelnim kodovima i postulatima prihvaćene ženstvenosti, jer – možda znamo ko nam ih je zadao, ali ne znamo što ih se pridržavamo?
I baš kao francuska Influenserka koja je svojevremeno ismejana što je postavila sliku u prvoj klasi kad ju je neko krišom fotnuo u istom izdanju kako žvaće sendvič na sedištu sa oznakom Economy, ta tanana opsena o svakom nezaboravnom danu zbog koga je svako leto najbolje ikada opstaće onoliko dugo koliko smo voljni da se provlačimo kroz najsunčaniji filter koji možemo da nađemo.
Prevara je, baš kao i lepota sama, u oku posmatrača. Ili, u ovom slučaju, followera.
