U poslednje vreme menjaju se mnoge stvari.
Neke se jednostavno događaju pa se čovečanstvo izvija i pronalazi nove puteve da nastavi da funkcioniše. Neke druge pak, mi ljudi, započeli smo sami kao svestan napor da promenimo sopstvenu (pogrešnu?) matricu. Promene uglavnom ne prolaze baš lako i neprimetno i nekad je potreban poseban trud kako bismo se setili da su one, zapravo, i novi počeci – nadajmo se dobri.
Nalazimo se u vremenu transformacija (tradicionalnih) uloga i predstava, a većina je počela malo jače i upornije sebi da postavlja pitanje “zašto” umesto da jednostavno ide utabanim putem. Konačno je sve teže ići kroz život na autopilotu.
Alessandro Michele je svoj koncept “Trilogije ljubavi” napravio upravo kao prekid vožnje na tom istom autopilotu. Prekid za brend Gucci, prekid za sebe, prekid za nas. Ne, ovo nije hirurgija na otvorenom srcu i ne mislim da će Michele spasti čovečansto od duhovne apatije (koju izjednačavam sa propasti) ali na svoj način, on čini ono što je u njegovoj moći, a to jeste da nas prene iz onog na šta smo navikli i tako inspiriše da se pogledamo u ogledalo.
Njegova najnovija kolekcija nosi u svom imenu reč “epilog” i baš kada se spremimo na nekakavu elegiju za kraj, on nas zapravo dočekuje uvertirom: “Ovo je prekretnica, vrata koja se istovremeno i otvaraju i zatvaraju, prag novog početka sa kog pokušavamo da zamislimo svoje novo sutra.” Ovo su reči koje je sam Michele napisao o reviji.
A kako ga on to zamišlja? Ukoliko još uvek niste videli kolekciju ali i način na koji je prezentovana pre neki dan u Rimu, evo sinopsisa: demistifikacija procesa stvaranja kolekcije i njene prezentacije, spajanje sveta iza kulisa i same predstave u ovom slučaju snimanja look booka, ultimativna interaktivnost ukoliko ste spemni da je probate. U praksi je ovo izgledalo tako što je 12 sati (slovima: dvanaest) na zvaničnom sajtu bio pušten direktan prenos priprema i snimanja kataloga, zajedno sa svim ljudima koji su bili uljučeni u produkciju, a odeću u look booku nose oni koje su je napravili – dizajneri i kreativci koji rade pod Micheleom i sa kojima je on “deli zanos stvaranja”.
Ništa krešendo, ništa drama.
U ovom scenariju, izvrnutom na sličan nači kao kada se unutrašnji šavovi nađu spolja na odevnim predmetima (što o.b.o.ž.a.v.a.m) centar pozornice i glavnu ulogu zapravo ima sam čin stvaranja, a sama odeća kao da dobija neku dodatu gotovo metafizičku vrednost zato što oni koji je nose u potpunosti poznaju i osećaju proces njenog nastanka. Na jedan poseban način, ovako predstavljena moda nam postaje bliža i stvarnija, ponovo gradi spone sa životom koji se odvija u stvarnosti, a ne samo na nepreglednim virtuelnim (zamišljenim) prostranstvima u kojima ne postoji ništa osim jednog aršina za to kako ljudi treba da izgledaju sa ili bez odeće.
Koliko god volela momenat fantazije (i braniću ga dok me bude), ta ista fantazija u poslednje vreme ume da deluje veoma generički, a podsećanje na to da se život ipak odvija u stvarnom svetu, da topla voda u vodovodu nije prirodna pojava i da su ljudi živa bića, a ne neke tamo slike sa kojim komunicirate preko ekrana imaju retku i sve veću vrednost.
Da li ćemo nakon ove kolekcija videti promene u estetici po kojoj je Michele poznat i na kojoj je izgradio ne samo nove postamente brenda Gucci već i svoj javni lik, to već ne umem da predviđam. Teško mi je da ga zamislim drugačije – što apsolutno ne znači da ne treba to da radim. Ono što sam uvek smatrala njegovom vrednošću iako njegov dizajn nije nešto čemu spontano i strastveno gravitiram, jesu autentičnost i beskompromisna sveobuhvatnost koju sa sobom nosi, a u čijoj zaraznoj energiji ne možete a da ne uživate.
Sama odeća je dakle i dalje potpuno u Michele-maniru: boje i dezeni ne daju se prebrojati, retro siluete vladaju, nakit, nakit i onda još malo nakita, pa red svatlucavoih kamenčića i naravno Gucci horsebit motiv svuda. Njegova opčinjenost teksturama, haljinama sa cvetnim printom, kontrastnim printovima i ogromnim naočarama za sunce, maramama na glavi, sve je i dalje tu. Muški i ženski modeli idu ruku pod ruku i marširaju u istom ritmu, baš kako smo i očekivali.
Ipak, ako pažljivo pogledate “gotove fotografije” (koje potpisuje Alec Soth) shvatate da su u stvari međukoraci postali završni proizvod. Tu su beleške o stajlingu, tome da li devojke nose maskaru ili ne, da li nose nešto od nakita koji je njihovo privatno vlasništvo i sl. Jasna poruka da je Michele odlučio da raskrsti ne samo sa modnim kalendarom – i što će od sada prikazivati dve kolekcije godišnje umesto dosadašnje četiri – već i sa mnogim drugim praksama. I znate šta? Radoznala sam da vidim kako će to izgledati.
