Tragedija o samoći: Koji Fukada nam je govorio o filmu „Nagi Notes“
Razgovor sa rediteljem filma koji se nalazi u glavnom takmičarskom programu.
Povezano
Prvi put posle 25 godina se čak tri japanska filmska autora takmiče za najveću nagradu Kana u okviru jednog izdanja festivala. Među njima je Kodži Fukada (Koji Fukada) reditelj filma Nagi Notes, s kojim smo imali priliku da razgovaramo.
Nagi Notes prati dve žene srednjih godina – Juri (koju igra Šizuka Išibaši) i Joriko (Takako Macu) — koje se tokom nekoliko prolećnih dana ponovo susreću u ruralnom japanskom mestu iz naslova filma.
Juri je bivša supruga Jorikinog brata, ali su dve žene ostale bliske. Joriko anonimno živi i radi u Nagiju kao vajarka koja iz grubih blokova drveta oblikuje ljudske figure.
Juri je arhitektkinja u velikoj tokijskoj firmi, ali dolazi da poseti Joriko nakon što se našla u ćorsokaku, kako profesionalno, tako i privatno. Fukada snima ruralni japanski život u Nagiju sa očiglednom nežnošću, a kako se žene ponovo povezuju i provode vreme sa nekolicinom lokalaca, uspomene i tenzije rastu sve do neočekivanog suočavanja.
Nakon premijere filma Nagi Notes u Kanu i Fukadinog prvog uspona uz stepenice Palate festivala kao reditelja u glavnoj konkurenciji, razgovaramo sa njim o novom filmu, tome šta ga je deset meseci provedenih u ruralnom Nagiju naučilo o skrivenim životima jednog mesta i zašto je, poput svog heroja Hajaoa Mijazakija, počeo da veruje da „lošim momcima“ nije mesto u filmovima.
Koji Fukada za BURO. o filmu Nagi Notes
Šta je toliko posebno u vezi sa Nagijem da ste odlučili da snimite film baš u tom gradu?
Nisam prvo napisao scenario pa onda odlučio da Nagi bude lokacija za ovaj film. U ovom slučaju, prvo sam odlučio da želim da snimim film u Nagiju, a tek onda sam osmislio priču za film. Sasvim slučajno sam naišao na ovaj grad. Postoji poznati japanski dramski pisac i pozorišni reditelj po imenu Oriza Hirata, sa kojim sam ranije sarađivao i kog veoma poštujem. Radio je na nekim kulturnim projektima u Nagiju i ima predstavu pod nazivom Tokyo Notes, koja je smeštena u muzej umetnosti. Rekao mi je da u Nagiju postoji predivan muzej umetnosti i predložio da možda snimimo filmsku adaptaciju predstave i uradimo je tamo. Zato sam otišao da vidim i predstavu i muzej, da bih znao da li uopšte želim da snimim taj film.
Bila je to predivna galerija. Muzej se nalazi usred neverovatnog ruralnog pejzaža, pa je taj kontrast bio veoma zanimljiv. Ali pomislio sam da bi bilo ogromno rasipanje snimati film smešten u Tokiju – u Nagiju. I odlučio sam da se udaljim od originalne priče i napišem nešto novo zasnovano na ljudima koji žive u mestu zvanom Nagi, što je na kraju postalo Nagi Notes.
U filmu je, takođe, vrlo prisutan Tajvan. Nagi i Tajvan su bivše japanske kolonije, a u kontekstu filma deo su periferije Tokija. Kako publika treba da razume geografski značaj koncepta japanskog centra u filmu?
Tajvan igra veoma važnu ulogu u filmu. Tu su i tajvanske pesme. No, u početku nisam planirao da koristim Tajvan. Zapravo sam planirao da dečaci žele da pobegnu u Evropu, tačnije u Portugal. Ali to je delovalo previše daleko. Geografski, kulturno, istorijski — delovalo je veoma udaljeno od Japana i imao sam osećaj da bih time stvarao neku daleku utopiju. A lično nikada nisam bio u Portugalu, pa mi je bilo teško da ga zamislim.
Zato sam odlučio da koristim Tajvan, koji je jedina zemlja u Istočnoj Aziji gde je istopolni brak legalan. I da dečaci, iako to možda nije realno za njih, ipak mogu da osećaju da je odlazak na Tajvan nešto ostvarivije. Nisam snimao nijedan deo filma na Tajvanu, ali kao mesto gde mladići žele da pobegnu i kao mesto gde je Juri ranije radila, Tajvan igra važnu ulogu.
Istorijski odnos između Japana i Tajvana takođe je veoma važan. Postojala je scena sa tajvanskom pesmom u filmu koju sam na kraju morao da izbacim, ali sam tu pesmu iskoristio kao završnu numeru preko odjavne špice. Zaista sam želeo da koristim tu pesmu zato što je jezik toliko tesno povezan sa identitetom. Dok sam istraživao Tajvan pripremajući se za film, postao sam svestan istorije kolonizacije i činjenice da su Tajvanci bili primorani da govore japanski.
Mnogi ljudi, uključujući i mene, zapravo nisu svesni da Tajvan ima sopstveni jezik koji se i dalje koristi, koji se i dalje govori.
To je bio jedan od razloga zbog kojih mi je bilo važno da koristim tajvanski. Takođe, zbog represije koju su Tajvanci trpeli od strane Japanaca u prošlosti. Instinktivno sam osećao da to mora da bude na tajvanskom jeziku.
Film govori o osećanjima, odnosima, ali i o generacijama. I možda posebno o homoseksualnosti. Deluje kao da je dvojici mladića iz filma lakše da budu zajedno nego što je to bilo ženama ranije.
Mnogo ljudi me to pita. Imate Joriko, koja je lezbejka i ima oko 50 godina. A onda imate mlade momke. Ljudi me pitaju – da li pokušavate da pokažete da su stvari postale bolje, da je ljudima sada lakše? Ali zapravo je za mene suprotno. Posebno u ruralnom Japanu, društvo je i dalje veoma patrijarhalno. Razlog zbog kojeg sam odlučio da seksualne manjine budu protagonisti moje priče jeste to što sam razgovarao sa mnogo ljudi u Nagiju dok sam bio tamo.
Upoznao sam veoma zanimljive ljude, ali nisam upoznao nijednu LGBTQ+ osobu. To je mali grad, ali statistički gledano – oni moraju da postoje.
Zbog toga sam pomislio: pa oni su morali sebe da učine nevidljivima. Nisu mogli da se autuju u takvom društvu.
Zato sam želeo da ih učinim vidljivima u filmu i zato sam ih postavio kao protagoniste. Za mene se društvo u tom smislu nije promenilo nabolje, već je ostalo isto. I kroz to što Joriko vidi ogledalo sebe u tim momcima i način na koji reaguje na njih – da li ih podržava, kako odlučuje da odgovori – postaje važan deo priče.
Vojne baze u filmu su metafora, no, da li one zaista postoje u Nagiju?
Zaista postoje, baza japanskih Snaga samoodbrane. I radio za obaveštavanje o katastrofama koji vidite u filmu takođe je stvaran i emituje program svakog jutra i svake večeri. A zvuk topova može da se čuje svakodnevno. Dakle, to je realističan prikaz grada Nagija. Ali istovremeno, upravo zato što se tamo nalazi baza Snaga samoodbrane, grad dobija različite subvencije od države i na taj način finansijski opstaje.
Muzej savremene umetnosti u Nagiju ima toliko zanimljivih umetničkih dela. Kako ste odlučili koje radove će Juri i Joriko istraživati tokom vremena koje tamo provode?
Zapravo, želeo sam da prikažem sva dela. I u originalnom scenariju su zaista sva dela bila uključena. Ali tamo postoje tri velika instalaciona rada i na kraju sam uspeo da uključim samo dva. Jedan je rad Mijavaki Aiko. A postoji i velika cilindrična instalacija pod nazivom Sun. Tu je još jedna, ali nisam uspeo da je uklopim. Iskreno, mislim da je bolje što sam prikazao samo dve, jer da sam prikazao sve, ljudi bi možda imali osećaj da su videli sve što tamo postoji. Ovako postoji još jedna instalacija zbog koje moraju da odu tamo… Ako žele da je vide, moraće sami da odu u Nagi.
Da li je bilo izazova u snimanju scena sa tim ogromnim instalacijama?
Grad Nagi je jako podržavao ovaj film, a grad upravlja muzejom umetnosti, tako da nije bilo problema oko dobijanja dozvole za snimanje. Naravno, morao sam da dobijem dozvole i od umetnika, ali i to je prošlo glatko.
A šta je sa scenom u kojoj umetnica radi sa motornom testerom – impresivna je za gledanje?
Sve skulpture koje vidite u filmu, uključujući i neke koje su napravljene posebno za ovaj film, napravila je mlada vajarka po imenu Ami Jošida. Bila nam je zaista, zaista, od velike pomoći. Naučila nas je kako ona pristupa izradi skulptura, gde je motorna testera nešto što ona koristi kao deo svog procesa, te je naučila glumicu kako to da radi.
U filmu vidimo kako model inspiriše umetnika. Gde vi pronalazite inspiraciju? Možda u svojim glumcima i glumicama?
U slučaju ovog filma, moja polazna tačka bio je Nagi i činjenica da tamo postoji muzej umetnosti. Pomislio sam da bi to mogla da bude priča o umetniku i modelu, a pošto u Nagiju ima mnogo drveća i šuma, razmišljao sam o tome da bi umetnik mogao da bude neko ko radi sa drvetom. Dakle, sve je proisteklo iz te početne tačke – Nagija.
Ogroman sam ljubitelj filma, veliki cinefil i filmovi su mi uvek negde u pozadini misli.
Kod ovog filma, kada sam razmišljao o odnosu umetnika i modela, mislio sam na film La Belle Noiseuse Žaka Riveta. Tu je i film The Quince Tree Sun (Dream of Light) Viktora Erisea, jako dobar film o umetniku.
U jednoj od instalacija ljudi zapravo moraju da uđu unutar same instalacije. Da bi zaista videli film – da li gledaoci, takođe, moraju da uđu u sliku ili je dovoljno da samo sede u svojim stolicama?
Da, mislim da možete da uđete u film. Trebalo bi da uđete u film. Molim vas, uđite u film.
Uz podršku partnera Cockta, IZIPIZI, Plazma Rolsi i MCF Megacom Film Srbija, BURO. Srbija i ove godine donosi ekskluzivne priče sa 79. Filmskog festivala u Kanu.
Naslovna fotografija: Profimedia