Frontmen benda Zoster: Ko dolazi posle Tadije?
I zašto „Najgori” iza sebe ostavlja pustoš?
Povezano
Kuda idu svi ti ljudi kada umru?
Dobri odlaze u raj
A loši će u pakô
To ti je tako
„Kuda idu svi ti ljudi“, Zoster
„Kuda idu svi ti ljudi“, da li ikad preispituju svoje postupke, da li su, kada su bili ,,Najgori“ u svojim postupcima, umeli da kažu ,,Žao mi je“? Preispitujemo li ikada naše ponašanje i kako ono utiče na druge? „Svi mi imamo najgoru verziju sebe, najlakše je uperiti prst u nekoga, a kada nekome činimo zlo, mi ga prvenstveno činimo sebi i svojim najmilijima”, izjavio je za BURO. frontmen grupe Zoster, Mario Knezović.
Zoster je „najpoznatija nepoznata grupa“, kako je i sam Mario jednom prilikom izjavio. Svi koji prate ovu grupu, znaju da su njihovi albumi kao filmske priče, tekstovi pesama otvaraju razna pitanja, oslikavaju društvo i teraju pojedinca da se u razgovoru sa sobom svakodnevno preispituje.
Kada razgovarate sa Mariom, taj razgovor nije samo o muzici, već o životu, sa njim se osećate kao da ste na kafi sa najboljim i najiskrenijim prijateljem koji ume i da te sasluša, a i da odgovori na tvoje životne nedoumice, e takav je bio i naš intervju sa Mariom. U ušuškanoj bašti restorana ,,Teatroteka“, prošli smo kroz čitav spektar tema, od onih dubokih, analognih vremena kada su se posteri i članci rezali iz časopisa „Bravo“, preko magičnih i „čudnovatih“ šuma OK Festa na Tjentištu, pa sve do onih sasvim jednostavnih, trenutaka kada uživa u njegovom mostarskom vrtu. Saznali smo zašto bi Zoster danas radije bio plemenita „Čuvarkuća“, ali i kako je jedan nikada završeni ispit iz statistike trajno promijenio Mariov životni put i „spasio“ ga od toga da postane, naš kolega novinar.
U duhu sa pesmom „Čovjek zvani činjenica“
Ovaj intervju započinjemo upravo tako, činjenicama!
Jednom prilikom si izjavio da bi danas, umesto imena „Zoster” (koje označava pad imuniteta društva i odgovor na loše stvari), bendu možda bolje pristajalo ime „Čuvarkuća”. Ko ili šta danas čuva tvoju kuću i brani je od pada imuniteta?
MARIO: Pa ja sam sad taj koji je glava kuće i to je sad moja dužnost.
Koliko je to breme teško nositi?
MARIO: Pa i dođe to, svi mi nosimo ono breme koje možemo ponijeti, tako da to vidim i kao dužnost. Imam, je li, dvoje djece i onda jednostavno to je prirodno, priroda je napravila sve i dizajnirala nas tako da jednostavno imamo instinkt, i instinkti se probude roditeljski, samim tim si onda postaneš i onaj koji čuva kuću, koji čuva svoju djecu, je li, moramo brinuti o svojoj djeci.
Zbog čega bi baš „Čuvarkuća” bio pravi naziv za današnje vreme?
MARIO: Pa to mi je palo na pamet, ta biljka je plemenita, koristi se u plemenite svrhe. Uh, ona ima i drugi naziv, „U zlu dobar“, što je isto dobar naziv za bend, pa mi je to bilo kao palo na pamet kao ime koje je puno plemenitije od Zostera, je li, ali eto, ostalo je ime Zoster, brendirali smo ga i onda nismo, sad ga je kasno mijenjati, je li.
Činjenica je da albumi benda Zoster, a pogotovu poslednja dva, podsećaju na filmsku priču. Gde ste pronašli inspiraciju za takav narativ, ko je zapravo Tadija i šta on ostavlja iza sebe?
MARIO: Inspiracija nije došla odjednom, dakle, jednostavno su se stvari same slagale i nekako su postale evidentne. Mi smo bend od albuma, dakle, imali smo to i ranije, ali ne na tako osvještenom nivou. Album ‘Najgori’ je album o Tadiji koji je najgori. Svi mi imamo najgoru verziju sebe, ali tu sam ga stavio u poziciju stvarno najgoreg, najgora verzija njega.
Ovaj album se bavi njegovom ostavštinom, šta je ostalo iza njega.
Ostao je njegov sin i još neki članovi obitelji koji će se otkriti u nastavku, je li, kako budete slušali pjesme sa ovog albuma
Ostala je pustoš. To je bio manjak ljubavi i tu shvatimo da sve što radimo, mi uvijek radimo u stvari protiv sebe ili za sebe. I kad nekome činimo zlo, mi prvenstveno to zlo činimo sebi i svojima najmilijima.
Dakle, ovaj album se bavi kako je biti sin najgoreg, kako se suočiti s nekim ko vam je blizak
Otac vam je a uviđate da nije baš, da njegovi postupci nisu dobri, kako da se nosite sa tim, jer se to prenosi. Isto kao što se fizička bolest s roditelja prenosi na dijete, tako se prenosi i ono što činimo.
Moj trud je da decu ne sramotim i da budem što bolji i motiviran sam da budem što bolji i radi njih, da imaju to neko nasljeđe. One neće biti krive ni ako sam ja dobar ili loš, šta one imaju s tim, ali opet, opet imaju, je li.
Da li ste svesni da mnogi slušaoci taj odnos prenose i na političku scenu, poistovećujući oca i sina sa onima koji su na vlasti i zaostavštinom koju ostavljaju čitavoj naciji? Slušajući pesme, ljudi prave odličan osvrt na celokupno stanje koje nam se dešava.
MARIO: Pa jasno, da, ali ja bježim od dnevne politike, ako me razumiješ, zato što je dnevna politika dnevna, a ja želim da ta muzika koju mi pravimo i te pjesme ostaju, budu slušane i za 100 godina, je li, da komuniciraju i s onima koji dolaze, jer smo prolazni. To su matrice koje su već bile, nije to ništa novo, mi smo u ljudskoj povijesti to već doživjeli.
To je jedan poziv na savjest, da svi mi sebe preispitamo. Dakle, i ja griješim, i ja sa sobom razgovaram u tom slučaju
Najlakše je uperiti prst na nekoga, ali taj neko će za sebe snositi posljedice svojih djela
Naravno da ljudi čitaju i da tu ima neke podudarnosti, ali one su neminovne jer se radi o pojedincima, na kraju krajeva, bilo na kojoj poziciji da smo u životu. To su sve ljudske osobine, nismo samo pozitivni, mi imamo i negativne. Na nama je dužnost da to osvještavamo, da budemo što je moguće manje zločesti, prvenstveno radi nas samih, ne radi nekog drugog.
Malo je poznato da si u Zagrebu studirao slavistiku i poljski jezik, i da si stigao skoro do treće godine novinarstva. Zbog čega si na kraju odustao od tog puta?
MARIO: Da, bio sam skoro u trećoj godini, i onda sam izašao na ispit iz statistike. Naučio sam rješavati pismene zadatke, ono, mod, modul, znaš… prođem pismeni i dođem kod profesora. Sjedim ovako, kaže on meni: „Mod“, i ja sjedim, tišina je nekih… vječnost, ono, možda minuti tišine. I ja odem i nikad se nisam vratio. Nikad se više nisam vratio nazad. Bio bih loš novinar, sigurno.
Znaš šta me je bilo strah?
Da ću to završiti, onda će to početi da mi bude posao, znaš, a ne muzika
Novinarstvo ti je kao opća gimnazija. Ti moraš poznavati neku oblast da bi bio novinar, čega novinar? Dvije godine je dovoljno da naučiš onih pravila pet „W“, ali traže ti i znanje.
Moguće je da novinarstvo ne bi ostavilo prostora za umetnost. A odakle danas crpiš svu tu inspiraciju za pisanje i stvaranje? Da li, pored muzike, imaš neki hobi koji ti služi kao izduvni ventil?
MARIO: Pa, ovo što mi radimo je stvarno privilegija, dakle, tu je objedinjen i hobi i posao. Inspiracija nije iz nečega konkretnog, nego je iz života, iz svakodnevnice, iz iskustva, iz odnosa, promišljanja. Ono što je važno je da se ja družim puno sa sobom, družim se sa muzikom, mora se dati vremena tome. Ja svoje vrijeme imam kao privilegiju, to nam je omogućila naša publika. Kao što mi svi omogućavamo Mesiju da ne misli ni o čemu drugom nego da igra fudbal. Tako nama naša publika omogućava da se bavimo onim što najbolje radimo.
Nemam neki konkretan hobi za razgovor, ja sam gimnazijalac pa su to opće teme, volim filmove, serije… Sad se tjeram da se bavim malo više sportskim aktivnostima, ali to je više iz zdravstvenih razloga, jer smo mi ljudi stvoreni za kretanje, nismo samo da sjedimo. I ono što je važno, trudim se da što više vremena provodim sa svojom djecom. One rastu i to je vrijeme koje se ne može vratiti.
Kada si bio dečak, sekao si članke i lepio postere. Da li si tada zamišljalo da ćete se i vi jednog dana naći na takvim plakatima i da li ti je žao što ta analogna era pomalo nestaje?
MARIO: Pa dobro, malo je sad to da mene neko drži na posterima, malo je da o tome ja maštam, nije nekako, nije u skladu s mojom prirodom. Ono što se dogodilo, što je zanimljivo, da prošle godine su Guns N’ Roses, koji mi je bio, eto, moj bend prvi koji sam, koji me je zainteresirao za muziku, jer je skup u Beogradu i onda su…
Bili plakati Guns N’ Roses i onda su do tih plakata bili plakati naši, je li, kao najava koncerta u Luci Beograd i bukvalno je bio jedan do drugog
Plakat je bio s mojom glavom ovako, je li, onda i to je bila neka, hajmo reći, velika satisfakcija za onog dječaka, ne za mene današnjeg, nego za onog dječaka davnog. A članke sam kidao, lijepe imam, i sad te bilježnice, imam i tri, imam sačuvano to. Da, i ne znam, imao, našao sam neki poljski, „Bravo“ je bio, pa sam i istoga, znači sve što je bilo, sve što sam našao, ja sam sve to skupljao.
S obzirom na to da se danas sve seli u onlajn format, kakvo je Vaše mišljenje o povratku opipljivim, materijalnim stvarima? Mnogi ponovo teže da u rukama drže štampane magazine, novine ili ploče.
MARIO: Tako je, ali mislim da, da, pa vidi, u slučaju nestanka struje, to je sve krhko, je li, sve se može dogoditi da taj digitalni svijet nekom, ne znam, nestane, je li, i sve će se to zagubiti onda. Ovi fizički materijali su ipak nekako trajniji, je li, imam osjećaj da mogu duže, da mogu biti svjedočanstva, da će možda neko nekad iskopati to nakon nekoliko hiljada godina. Stvar je da će preživjeti sigurno ono da će sadržaj važan, dakle, da će dobar sadržaj biti i materijaliziran.
Danas vidimo to i kroz vinile, kroz ploče, ljudi i dalje kupuju ploče i lijepo je čuti to u tom nekom izdanju koje je analogno, hajmo reći tako, je li. Tako da to ima sve svoje čari i to su ljudi koji vole to, nije svakom to bitno. Neki ljudi vole imati to u rukama, a nekome to ne znači ništa. Eto, važno je da nekako imaju obe opcije, je li.
Često nastupate na festivalima širom regiona. Da li postoji neki na koji biste otišli privatno, samo da uživate iz publike, a da niste pozvani kao izvođač?
MARIO: Pa na svaki bi otišao da vidim malo kako je biti s druge strane. Obično nemam vremena ostati na festivalu jer i dan poslije uvijek imamo neke druge dužnosti i idemo. Ne bih izdvojio nijedanposebno.
Mi smo sad stvarno postali, hajmo reći, kućni bend na nekoliko festivala, i u Sremskoj Mitrovici i na Tjentištu, na MMF-u u Mostaru, je li, Mostar Summer Fest
Evo, sviramo zadnje tri, četiri godine svake godine i evo, nismo dosadili. Ne znamo da li će doći taj dan kad ćemo, kad će to biti malo too much. Evo, za sad je okej.
Spomenuli ste Tjentište i OK Fest, koji nosi jednu posebnu, specifičnu atmosferu u srcu prirode. Kakav je osećaj nastupati u takvom, čudnom ambijentu?
MARIO: Čudna je možda preteška riječ, ja bih rekao, čudnovato je, je li, kao čudnovata šuma. Uh, to je prekrasan ambijent, to je stvarno nevjerojatan doživljaj. Uh, dovesti sve to tu, svi ljudi koji su tu došli, došli su u nekoj dobroj volji i kampiraju, nije niko tu nešto ljut ili neko, da ima neke agresije, da je nešto nezadovoljan. Uh, dakle, stvarno je to jedan ambijent predivan i ambijent dobre volje.
I hoću reći da na takvom festivalu malo se zastane. Ja mislim da kao da trenutak malo stane
Prilikom nastupa, to je nekako tu najživlji, najprisutniji, jer te ti ljudi, ta masa te nekako otrijezni, ti shvatiš, izložen sam, je li, i onda si potpuno svjestan trenutka. I to prođe nekako brzo i onda budem, pošto imam to već iskustvo kroz godine, postajem svjestan prolaznosti i neponovljivosti trenutka. I to je ono što koncerti daju, dakle, neponovljivost, i zato i ljudi iznova dolaze na koncerte.
Pogotovo taj OK Fest je stvarno magičan. Eto, ako niste bili, ja toplo preporučujem
Gde publika može da vas čuje u narednom periodu, kakvi su planovi za koncerte?
MARIO: Evo, mi sviramo od 29. 05. smo u Banja Luci, 31. smo u Kragujevcu na festivalu, na Bubanjskom jezeru ja mislim, 12. sviram u Čačku prvi put, 18. smo u Bjelovaru i 19. smo u Luci Beograd.
U međuvremenu ćemo objaviti singl, dakle, premijerno ćemo u Luci Beograd izvesti
Ne znam da li ćemo stići i u Čačku to, nisam siguran, izvesti premijerno novi singl, peti po redu sa novog albuma. Eto, to je ono što bih za sad istakao.
Pazi, moje prvo gostovanje ikada je bilo da smo otišli iz Mostara u Banja Luku
Eto, ono, ne računam ovo oko Mostara, mislim, to je ono 20 minuta do starta, ne računam, nego baš da smo sjeli, otišli i spavali negdje. To ti je bila 2002. godina, ja mislim.
Za sam kraj, gde najviše voliš da provodiš vreme kada se malo izoluješ? Gde Mario najviše uživa i odmara?
MARIO: Pa volim… imam vrt u Mostaru, imam kuću, imam vrt i volim provoditi tu vrijeme. Sa svojim kćerima volim provoditi vrijeme i sa samim sobom.
Bilo da peva o najgorim ljudskim manama, bilo da sa publikom deli energiju iz čudnovatih šuma na festivalima, Mario ostaje dosledan sebi, duboko svestan prolaznosti, ali i odgovornosti koju imamo jedni prema drugima. Kako nam je i sam priznao na kraju razgovora, dok smo sumirali utiske o životu u različitim gradovima, veliki gradovi poput Beograda imaju svoje čari i energiju koja pulsira 24 sata. Ipak, prave životne vrednosti i istinski mir često se kriju na nekim mnogo tišim mestima. U malom gradu, u sopstvenom vrtu, uz porodicu i dovoljno vremena za onaj najvažniji razgovor, razgovor sa samim sobom.
Zoster nastavlja da stvara, a na nama ostaje da sačuvamo svoju „kuću“ i potrudimo se da iza sebe ostavimo svet bar malo boljim nego što smo ga zatekli.
Čekamo sledeću epizodu ove muzičke ,,filmske priče“…