Don’t #girlboss me: Zašto Instagram hashtagovi mogu biti prečica do burnout sindroma
#Careerporn?
Složićemo se da je za mnoge, hteli to da priznaju ili ne, posao postao nešto poput univerzalne religije koja obećava ispunjenost i zajedništvo. Ova opsesija radom poklopila se sa vremenom novog ateizma – neki ljudi obožavaju svoju decu, neki obožavaju lepotu, neki boga, neki nauku ili poznate ali svi obožavaju nešto/nekog. Nije teško razumeti kako karijera ili posao (a to su dve vrlo različite stvari) mogu da postanu cilj i svrha u životu, a nije ni čudo da na engleskom postoji izraz workism – verovanje da je posao centar sopstvenog identiteta i svrha u životu. Danas kada je Svetska zdravstvena organizacija priznala burnout sindrom kao zvaničnu dijanozu, ovo je sve samo ne stvar za šalu. Modna industrija nije imuna na ovaj fenomen – poslednji u nizu onih koji je otišao na odmor “po savetu lekara” je Virgil Abloh, koji je rad na poslednjoj kolekciji prepustio svom timu.
Čini vam se da je ovo vrlo ozbiljna tema? Jeste. Mislite da sa njom nemaju veze društvene mreže i lepe sličice kroz koje svakodnevno skrolujete? Pogrešno. Instagram je mesto za hvalospeve, vrlo često one koje pevamo sami sebi i u koje želimo da ubedimo prvo sebe pa onda i druge. Ali nove obrve/trepavice/torba/putovanje ili životinja (nažalost, delom svedena na ulogu rekvizita za fotkanje) nisu jedini način da se drugima natrlja na nos koliko smo lepi, divni i pametni i to baš tim redom. Za to postoje mnogo suptilniji načini. Hashtagovi vezani za posao su rasprostranjeni isto koliko i oni za cipele #careerporn, #gilrboss, #lovemyjob (sa i bez ironije), #mondaymotivation… Izvol’te, birajte. Dakle, telefoni kao sredstvo imaju velike i svake veze sa svim tim.
Divim se ljudima koji imaju meru u virtuelnoj stvarnosti, u koju stavljam i život na društvenim mrežama (to što nešto nije 3D render ne znači da je stvarno). Oni, možda, bez problema preskaču psihološke nizbrdice na njima. Koje?
- Nerealna očekivanja – od posla, isto koliko i od izgleda, odmora, života uopšteno. Vrlo je teško posmatrati nečiju maksimalno profiltriranu verziju karijere, a da to ne utiče na sopstveni osećaj ispunjenosti. Ono što sami od sebe očekujemo se podiže na neočekivane visine. Osećaj da u jako kratkom vremenu mora da se postigne jako puno, najčešće uništava i moral i samopouzdanje. Naravno, kada je posao u pitanju, niko ne postuje teške trenutke svog uspona, samo slike sa vrha. Trend Insta kukanja kao da je zaobišao karijeru. Pored toga, cela hustle kultura nas uči da nije ok da jednostavno radimo i uživamo u svom poslu. Ne, ništa ne vredi ako to ne postavimo na društvene mreže, ma koga lažem, samo na Instagram – on je jedini pravi igrač u celoj baladi. Pritisak koji sami sebi namećemo da radimo više, budemo dostupni sve vreme, budemo što bolji i na papiru i za fotkanje, u velikoj meri doprinosi tome da pogubimo i kompas i konce.
- Konstantno poređenje sa drugima – postalo je više nego simptomatično, a pri tom je to jedina vrsta razmatranja različitosti koja nam neće doneti lični razvoj i rast, već upravo suprotno. Čovekov primarni fokus treba da bude ono što radi sam, a ne ono što rade drugi. Pitanje “zašto moj život ne izgleda tako” je neizbežno, a odgovor koji dajemo sebi je da moramo da radimo više, napornije i duže. Hello, burnout!
- Granice između posla i života su prve koje stradaju – u ovom scenariju, postovanje o poslu traje 24 sata dnevno, nekad i sedam dana u nedelji. Čak i ono što radite u slobodno vreme smatra se važnim za karijeru – mesta, društvo, aktivnosti – sve nas stavlja u određenu kutiju na kojoj je naznačen stepen uspeha koji nosimo. Ljudi su prestali da rade stvari zato što u njima uživaju već zato što podsvesno pokušavaju da se uguraju u kutiju sa višom oznakom.
- Stalna online prisutnost – koja postaje patološka i onemogućava nas da budemo zaista prisutni tamo gde jesmo. Sve češće nas hvataju panika i anskioznost da ćemo propustiti nešto izuzetno bitno ako nismo online sve vreme dok su nam oči otvorene.
U krajnjoj liniji, činjenica da nemamo vremena za sebe i sami sa sobom dovodi do osećaja iscrpljenosti i sagorevanja koji nas sve stigne. Rešenje? Odložite telefon (i koža će vam biti zahvalna) i ponekad izaberite opciju unfollow. Neka on ne bude prva stvar koju ćete pogledati ujutro, čak i ako živite sami. Oslobodite se terora savršenih (i lažnih) tuđih života koji čine da se osetite kao da samo preživljavate svoj i to bedno. Provedite bar deo tog vremena gradeći sopstveni, i onda… Nemojte postovati o njemu.