Opseda me: Zbog čega bivša stažistkinja Alexander McQueena prodaje arhivske komade sa njegovim potpisom
Kering is „not caring“
Nakon vesti da je kreativna direktorka brenda Alexander McQueen odlučila da će kuća donirati restlove materijala (koji se mere stotinama metara) studentima modnog dizajna širom Velike Britanije, sada nam stiže vest da će popriličan broj važnih arhivskih komada biti uskoro prodat na aukciji u Americi preko kuće RR Auction. Čitajući ovu vest, pošto se u prvih nekoliko tekstova na koje sam naišla ne spominje ni ko ih prodaje ni zašto, stekla sam utisak da iza svega stoji sam brend i obuzeo me je neverovatan osećaj nemoći i besa. Istražujući malo dublje, otkrila sam da sam, ipak, skočila u pogrešan zaključak – što samoj sebi opraštam zbog čitave stihije emocija koju je rad Leeja McQueena uvek budio u meni. 72 arhivska artikla u koje između ostalog spadaju odeća, krojevi i originalne skice sa početka karijere Alexandera Leeja McQueena prodaje njegova bivša stažistkinja/saradnica Ruti Danan.
Ruti Danan danas ima svoj modni brend, a davne 1994. godine se priključila McQueenovom kao stažista i u firmi ostala oko dve godine (ako je internet slagao mene i ja lažem vas). Po njenim rečima, u to vreme je bilo uobičajeno da se zbog nedostatka novca stažisti “plaćaju odećom” i sa McQueenom nije bilo ništa drugačije pa je za svoj rad uglavnom dobijala revijske modele. Pored toga, imala je sreću da se nađe na pravom mestu u pravo vreme: u momentu kada je vlasnik prostora u kom se nalazio studio, sve izbacivao zvog neplaćene kirije, Ruti je spasla neke od stvari i komada odeće i zadržala ih, razume se.
U njenoj privatnoj kolekciji nalazi se i izuzetno redak kaput Military Matador iz 1996, procenjen na 150.000 dolara (napravljena su samo tri, od kojih je jedan dobila Isabella Blow). Pored njega je i mrežasti top u boji kože sa trnjem iz kolekcije “The Hunger” iz 1996. godine i par cipela na šnir iz kontroverzne kolekcije “Highland Rape” iz 1995. čija početna cena je 5.000 dolara. Tu su i drugi važni komadi iz tog perioda, krojevi u papiru, pozivnice, album sa 88 fotografija iza kulisa revija.
Nije ni čudo što su neki od ovih komada bili deo kultne izložbe “Savage Beauty” postavljene u Metropoliten muzeju 2011. godine i prenešene u muzej Victoria & Albert u Londonu 2015. Na oba mesta, izložba je oborila sve rekorde, a kada se broj posetilaca sabere, broj onih koji su je pogledali pošteno prelazi milion. U Njujorku je prodato 650.000 ulaznica, a u Londonu 480.000. I jedan i drugi muzej produžavali su trajanje izložbe, rastezali radno vreme, otvarali vrata neradnim danima. Katalog iz Meta je praktično coffee table knjiga na čijoj naslovnoj je neka vrsta holograma lobanje i Leejevog lica i svaki put kada ga pogledam, zastanem na sekund koji mu poklonim. I tako je skoro svaki dan – to sam upravo shvatila pošto mi ta knjiga stoji na vidnom mestu godinama i nikada je nisam stavila na policu kako joj (mu) ne bih pokrila lice.
I tu dolazimo do razloga zbog kog mi se zaparalo srce na vest o prodaji ove kolekcije: Alexander Lee McQueen zaslužio je svoju arhivu. Jedno mesto, jedan muzej, jednu fondaciju, jedno NEŠTO. Nešto što će fizički čuvati sve njegove krhko-moćne vizije na jednom mestu, mesto na kom će se sačuvati njegov rad kad ovaj svet nije znao da sačuva njega. Ali Lee McQueen nije imao svog Pierra Bergéa, nije imao nekog ko je toliko verovao u njegov genije da ne dopusti da se ijedan komad izgubi (a o krojevima na papiru da ni ne govorimo!). Brend Yves Saint Laurent je po Bergéovim uputstvima nakon samo nekoliko godina postojanja pristupio ozbiljnom građenju arhive – toliko ozbiljnom da su komadi koji su rasprodani posle ponovo otkupljivani kako bi ona bila kompletna. Bergé je gradio Yvesovo nasleđe od početka. Zato danas postoje dva muzeja sa ikoničnim YSL znakom koja funckionišu 12 godina nakon Yvesove i skoro 3 nakon Pierreove smrti, a pored očuvanja Yvesovog genija i jedan i drugi muzej promovišu i pomažu druge umetnike, sve pod okvirom Fondacije Pierre Bergé – Yves Saint Laurent.
Ruti Danan je u pomalo generičkom intervjuu u svrhu promocije aukcije izjavila kako bi volela da kolekciju ili bar njen veći deo otkupi neki muzej, kako bi svi mogli da uživaju u njoj, kao i to da se umorila od njenog čuvanja koje nije mali zadatak (što joj apsolutno verujem). Meni nije jasno da sam McQueen brend već nije otkupio sve zajedno. Nije mi jasno ni da li je povremeno izlaganje nekih Leejevih komada na poslednjem spratu prodavnice na Bond Streetu sve što nameravaju da mu posvete. Ne želim u to da poverujem iako je sve teže ignorisati znake poput ovog. Alexander Lee McQueen prodao je 51% svog brenda tadašnjoj Gucci grupi još 2000. godine. Brend je danas u vlasništvu Keringa kao i sama Gucci grupa. Dakle, što se sredstava tiče, nemamo o čemu da pričamo.
Imamo da pričamo, pak, o tome da se danas o brendu retko govori osim u izveštajima sa Nedelja mode ili kada neki njihov model ponesu Kate Middleton ili Meghan Markle (što je realno komercijani vrh sveta ali i relativno modno samoubistvo pogotovo kada ti komadi nemaju apsolutno ništa zajedničko sa DNK brenda – diskretni karo dezen ne čini McQueen komad). Ovog meseca je izuzetak zbog desetogodišnjice njegovog samoubistva. Sarah Burton je dobar dizajner, verna je Leeju, održala je brend ali “biti dobar” nije isto što i biti genije pa mu realno nije ni do kolena. To apsolutno nije razlog da je neko osuđuje. Ona “nije kriva” što nije Lee, a nastaviti posle njega je sve samo ne posao za neodlučne i preosetljive.
Ipak, Alexander Lee McQueen zaslužio je da bude više od nekoliko istih (Hamletovskih) crno-belih slika sa ili bez lobanje koje ljudi postavljaju na stori “zato što je to kul”, a da pri tom ne bi bili u stanju da prepoznaju McQueen sako ni da ih njime neko udari među oči. Više puta sam se pitala i sama, a i javno koliko bi danas Leejev genije bio sputan ali me još više boli osećaj da mu je sputano i nasleđe.