Kosara Mitić o svom prvom filmu „17″: Tišina koju žive žene na Balkanu

Sedamnaest. U holivudskim filmovima i romanima (pa i horor priči Carrie Stivena Kinga) to su najčešće godine žurki, prvih ljubavi, srednjoškolskih drama i „problema” koji, iz odrasle perspektive, deluju gotovo simpatično. U zapadnoj kulturi – vekovima – sinonim za poslednje dane bezbrižnosti pred upis na fakultet, uz osećaj da je ceo život pred nama i da sada možemo da se zezamo.

Poslednjih godina, i u svetskoj, ali i regionalnoj kinematografiji, ta slika se menja i postaje realnija – u filmu Murina, sedamnaestogodišnjakinja pokušava da se izbori sa dominantnim ocem i pronađe izlaz iz života koji joj je nametnut, u Vidri Srđana Vuletića, devojka nadomak 17, suočena sa gubitkom i nasiljem, prvi put se ozbiljno susreće sa svetom odraslih, a u debitantskom dugometražnom igranom filmu Kosare Mitić stvarnost glavne junakinje, sedamnaestogodišnje Sare, postaje brutalna.

A najbrutalnije od svega je zapravo to što je ova priča zasnovana na realnosti – kada je čujete, i sami ćete se setiti naslova koji su te 2017. potresali region: devojka se porodila na graničnom prelazu Tabanovci, bebu bacila u smeće i vratila se u autobus, nastavljajuči ekskurziju sa vršnjacima.

Rediteljka ne kreće od samog čina na granici, već slika ono što mu je prethodilo – kako je moguće da niko, ni porodica, ni okruženje, ni škola, nisu primetili da jedna devojka sedam ili osam meseci nosi bebu pod nedrima?

Šta nam to govori o društvu u kojem živimo, razgovaramo sa rediteljkom možda i najpotresnijeg ostvarenja u kategoriji glavnog takmičarskog programa, 17, koje je upravo prikazano na 32. Sarajevo Film Festivalu.

Kosara Mitić: Intervju na Sarajevo Film Festivalu

BURO. Da li ti je deja za snimanje filma 17 došla odmah, nakon što si pročitala tekst u novinama?

Kosara: Da, bilo je to 2017. godine. Pročitala sam u novinama za taj slučaj – jedna apsolventkinja, Makedonka, koja je tada imala 22 godine – dakle, malo je starija nego moja junakinja, krenula je na apsolventsku ekskurziju do Praga, porodila se na granici sa Tabanovcima, bacila bebu u kantu za smeće i produžila ekskurziju, kao da ništa nije bilo.

Znam da je nešto kasnije uhvaćena i uhapšena u Pragu. Za mene je ta vest bila šokantna. Ali čak ne ni to kako je uspela da sakrije trudnoću devet meseci, a da niko ne primeti, nego to, kako je moguće da niko nije znao da je ona trudna. To me je nagnalo da počnem da radim na ideji za film. Kako je moguće da niko, sem tebe, osam-devet meseci, ne vidi, ne zna da si u drugom stanju, da ti niko ne kaže: „Možda si se malo ugojila, šta se dešava“…

Pričala sam sa psiholozima i drugim ljudima o tome, rekli su mi da je bilo takvih slučajeva, da ima i slučajeva da beba ne raste jer devojka psihološki zaustavlja trudnoću, ali ovo nije taj slučaj, nego je devojka sakrivala stomak šalovima i slično. Kad sam počela da istražujem, naišla sam na mnogo takvih slučajevam gde niko – ni roditelji, majka, nni drugarice nisu ništa o tome znale, pa kasnije bud u šoku. Ali meni je šokantno to kako sistem uspe da previdi takve stvari.

BURO. Jesi li odmah krenula da radiš na filmu?

Kosara: Ne, to je nešto što je prvo tinjalo u meni. Ali i kad sam krenula da radim film, mnogo je godina prošlo dok on nije realizovan. Teško je uraditi debitantski film. Još 2017. godine bila sam na Midpoint Work in Progress, gde sam razvila ovu ideju, ali i dalje nisam imala tu sreću da odmah krenem sa snimanjem.

BURO. Zašto junakinja ima baš 17 godina?

Kosara: Zato što je to tako delikatan period, nekako – 17 godina, i dalje ste dete, ali ste i mali adult, odrasla osoba. To je vrlo zanimljiv period. Do juče ste se igrali sa igačkama, a danas se od vas očekuje da preuzimate odgovornosti odrasle osobe. Drugo, zbog toga što u tom periodu učimo o agresiji, učimo o seksualnom nasilju. Klinci prvi put tada imaju dodir sa tim temama.

BURO. Šta su ti bili najveći izazovi samog snimanja filma?

Kosara: To što smo imali samo 20 dana za snimanje filma koji je vrlo emotivan, intenzivan, tenzičan, koji je zahtevao mnogo rada sa glumcima. U svako kadru je bilo po 20, 30 dece koju je trebalo hendlovati. Ali zahvaljujući celom timu, na kraju je sve ispalo odlično.

BURO. Da li je bilo teško pronaći glavne glumice?

Kosara: Vrlo. Šest-sedam meseci smo radili kasting i audicije. Nije bilo lako naći devojčicu, pa da se ona uklopi, da sve klikne… Tražila sam decu koja nemaju glumačkog iskustva, ali, kao što rekoh, imala sam odličan tim i sve smo igurali perfektno.

BURO. Ovo je tvoje prvo igrano dugometražno ostvarenje. O čemu će biti sledeće?

Kosara: Već spremam novi film, ponovo pišem scenario sa fantastičnim Ognjenom Sviličićem. Biće i nekih sličnih tema kao u 17, ali planiram malo grublje da zaronim u sve to… Ostajem na temama o ženama i svemu onome što se ženi događa u ovom društvu. Na onome o čemu se ne priča.

O tišini u kojoj žene žive na Balkanu.

BURO. Da li je jedan od rzloga što si upisala režiju upravo to – da daš glas nekim ženama?

Kosara: Zanimljivo je da sam prvo htela da upišem glumu, ali nisam imala petlju za to, a želela sam da ostanem u ovoj profesiji, te sam se opredelila za režiju. Nisam znala mnogo o svojoj profesiji kad sam upisala fakultet, ali imala sam dobre profesore i sve mi je leglo.

BURO. Bila si na klasi čuvenog Stoleta Popova?

Kosara: Da, i Antonija Mitrićeskog. Oni su bili vrhunski profesori i dali su šansu nama, ženama. Prethodno su režiju uglavnom upisivali muškarci. U klasi nakom moje studirala je Dina Duma, a posle je bilo još više žena. Opet, iako se šansa za režiju i kod nas i u svetu pruža ženama, još uvek nismo tamo gde bismo trebale da budemo. Konkretno, mislim sada na tretiranje žena u industriji, na finansije, ima tu još mnogo da se radi.

BURO. Ko su reditelji kojima se diviš?

Kosara: Nema ih puno, možda Mihael Haneke i Daren Aronofski.

BURO. Koje su teme kojima bi volela da se baviš na fllmu i veruješ li u to da postoji muški i ženski ugao gledanja na stvari u umetnosti?

Kosara: Ne mislim da postoji ženski ili muški ugao. To je lični, intimni ugao svakog od nas. Ja želim da radim beskompromisne filmove. Ne mogu da pravim kompromise u odnosu na temu, ideju, novac ili to šta je sad aktuelno i u trendu. Pošto smo mi male zemlje, nekad postoji potreba da malo „koketiramo“ sa Evropom i svetom – to nikako ne želim. Ovaj film ima univerzalnu temu, ali ni u kom slučaju ne koketira, već je sirov (rough).

Želim da radim film sa emocijama. Ja dajem emociju i želim da je i glumci i ekipa daju isto tako.

BURO. S rediteljske strane gledano, šta fali regionalnom filmu?

Kosara: Fale distribucija, marketing, lobi za svetske festivale. Premalo smo zastupljeni na svetskim festivalima, malo se radi na tome. Sve mi super odradimo, na film se potroše godine – mnogo rada i mnogo truda – ali kad dođe trenutak da se taj film prikaže svetu, to ide vrlo teško.

Ja sam imala sreću da uđem u Berlinale Perspectives, pre toga sam bila ovde na CineLink Work in Progress, i nekako mi se otvorio put. To je super, ali mislim da producenti moraju više da porade na promociji. Pa i same zemlje iz kojih dolazimo – sve smo mi male države u odnosu na Evropu i svet, zašto ne bi postojala neka regionalna strategija?

Fotografije: Katarina Stefanović