Kako snimiti film i ne bankrotirati: Otvoreni razgovori na „Montenegro Film Rendezvous”-u
Povezano
Dok se sa hercegnovskih terasa pruža pogled na zaliv, u sali gde se u okviru 39. Filmskog festivala u Herceg Novom održavao program Montenegro Film Rendezvous u organizaciji Filmskog centra Crne Gore, govorilo se i o onome o čemu se na crvenim tepisima uglavnom ćuti – o finansijskom preživljavanju nezavisnog filma u Evropi.
Petoro istaknutih producenata iz mreže Evropskog kluba producenata (EPC) – Kęstutis Drazdauskas (ARTBOX, Litvanija), Andrea Stucovitz (Helios Film, Italija), Giorgos Linardakis (Need a Fixer, Grčka), Silvia Rexha (Ginger Pictures, Albanija/Belgija) i Katarzyna Ozga (Iris Productions, Luksemburg), uz moderaciju Julie-Jeanne Régnault – ogolili su pred publikom i novinarima surovu realnost evropskih fondova.
Njihov zaključak naglašava da Balkan ima izuzetan autorski potencijal, odlične priče i želju za saradnjom, ali je ključno da nove zakonske regulative zaštite domaće producente i obezbede da odobreni novac stiže na vreme za snimanje, umesto da mesecima čeka u komplikovanim birokratskim procedurama.
Razgovor je počeo od motiva za ulazak u koprodukcije sa našim regionom.
Litvanski producent Kęstutis Drazdauskas, producent nagrađivanog filma Strahinja Banović (As Far as I Can Walk) reditelja Stefana Arsenijevića, podsetio je upravo na to iskustvo:
„Za mene je, pre svega, u pitanju sama priča kada biram da radim koprodukciju. A druga stvar su, naravno, ograničenja sa kojima se suočavamo. Ponekad smo kreativni i avanturistički nastrojeni i prihvatamo filmove za koje ne možemo dobiti nikakav javni novac osim poreskih olakšica, ali ne možemo dobiti selektivno finansiranje. Moje iskustvo sa ovim regionom je srpsko-luksemburško-francusko-bugarsko-litvanska koprodukcija – zaista čudna kombinacija.
Ušao sam prilično kasno, da budem iskren, maltene kao premošćavanje finansiranja (gap financing), ali smo aplicirali kod Litvanskog filmskog centra, dobili podršku, i to je bio film koji je na kraju pobedio u Karlovim Varima. Bila je to priča o migracijama, veoma aktuelna u to vreme, jer smo baš tada počeli da dobijamo migrante iz Belorusije i to je odjednom postala tema i za Litvaniju.”
Albansko-belgijska producentkinja Silvia Rexha, koja stoji iza filma Lullaby, istakla je da Balkan mora da iskorači iz starih klišea:
„Ovaj region je za mene već dom i mislim da ovde postoji toliko neiskorišćenog potencijala. Ima toliko neispričanih priča u regionu koje idu dalje od sukoba, rata, migracija i egzotizacije određenih stvari koju često imamo iz evropske perspektive kada pravimo filmove o ovom regionu.
Trenutno razvijam evropsku koprodukciju između Španije, Holandije, Grčke, Belgije i Albanije. Reč je o dokumentarnoj seriji, što postaje veoma zanimljivo kada je u pitanju finansiranje, jer neki emiteri to podržavaju, a većina ne. Biće to veoma kreativna slagalica za sastavljanje.”
KAKO FONDOVI MOGU DA RADE ZA MALE ZEMLJE
Iskustva iz Luksemburga i Grčke pokazala su kako pametno osmišljeni modeli mogu privući novac i otvoriti vrata stvaraocima sa Balkana.
Katarzyna Ozga, producentkinja u čijem se portfoliju nalazi i festivalski hit Les Rois du monde (osvajač Zlatne školjke u San Sebastijanu), otkrila je malo poznat luksemburški fond koji je direktno primenjiv na balkanske autore:
„U Luksemburgu imamo poseban fond koji se zove Cineworld. On je namenjen projektima sa rediteljima iz zemalja sa niskim produkcijskim kapacitetom, a fond je prilično fleksibilan jer ne postoji fiksna lista zemalja. Fond nije za debitante – reditelj mora već imati prvi režiran film prikazan na nekom većem festivalu. Za igrane filmove sa budžetom do 1,5 miliona evra može se aplicirati za 200.000 evra, uz uslov da se 65% potroši u Luksemburgu.
Ali, ako radite sa još manjim budžetom gde je to neizvodljivo, postoji mogućnost da se aplicira za 50.000 evra i taj novac se u celosti šalje u zemlju u kojoj se snima, bez ikakve obaveze trošenja u Luksemburgu. To je izuzetno zanimljiva opcija za balkanske projekte.”
Grčki producent Giorgos Linardakis, čija je mreža filmskih radnika pružala lokalnu logističku podršku i skauting na grčkim lokacijama gde su snimani holivudski hitovi poput Netfliksovog filma Glass Onion: A Knives Out Mystery i oskarovske drame The Lost Daughter, naglasio je prednosti grčkog sistema:
„U Grčkoj imamo šemu za manjinske koprodukcije do 100.000 evra, koja se može kombinovati sa našim cash rebate-om od 40%. Sistem je potpuno onlajn, transparentan i podjednak i za domaće i za strane producente. Ključno je da zemlja koja uvodi podsticaje razume svoj cilj: da li želi samo da privuče strane produkcije ili da razvije sopstvenu bazu filmskih radnika. Ako domaća ekipa uči radeći na velikim stranim projektima, industrija raste i postaje sposobna da stvara sopstvene filmove.”
ČEKAJUĆI ISPLATE, PRODUCENTI HRANE BANKE
Kada se otvorila tema likvidnosti (cash flow), razgovor je prešao na najveći problem savremene produkcije: države odobravaju povraćaj novca, ali isplate kasne godinama, pa kamate u bankama proždiru producentske zarade.
Italijanski producent Andrea Stucovitz, poznat po radu na nagrađivanoj drami Bota, bez uvijanja je opisao situaciju u Italiji:
„U mojoj zemlji to jeste ogroman problem. Više uopšte ne možemo da finansiramo poreske olakšice putem banaka – nijedna banka to više ne radi. Sistem je postao nesiguran, zakomplikovali su kriterijume i nijedna banka ne prihvata rizik. Čekanje na isplatu završnih sredstava od strane javnih fondova u Italiji produžilo se i do četiri godine.
Ne šalim se – četiri godine čekam na isplatu svojih honorara za jedan od svojih poslednjih filmova. Nas 200 producenata unutar Evropskog kluba producenata (EPC) mora nešto da preduzme: moramo pronaći ili sami osnovati banku koja će nas podržati.”
Na njegove reči nadovezao se belgijski producent Peter De Maegd (Potemkino), ukazavši na to da loša administracija obesmišljava državnu podršku:
Države odluče da pomognu filmskoj industriji, a onda stvore potpuno apsurdne, birokratizovane mehanizme
„Osim nekoliko pametnih sistema, kao što je Irska sa automatskim avansom od 90% ili belgijski Tax Shelter gde dobijate novac unapred dok trošite, u većini slučajeva svi mi gubimo novac. Producent je stalno izložen riziku, a javni novac preliva se u ruke privatnih investitora i banaka. Producenti moraju da se ujedine i otvoreno razgovaraju sa svojim vladama kako bi promenili ova pravila.”
ŠTA SRUŠITI, A ŠTA GRADITI?
U završnom delu panela, moderatorka Julie-Jeanne Régnault zatražila je od panelista konkretne predloge: šta u svojim sistemima žele odmah da ukinu, a šta je primer dobre prakse koji vredi preneti na Balkan.
- Silvia Rexha (Belgija/Albanija): Ukazuje na problem administrativnog zagušenja gde pravila izveštavanja od producenata prave robove tabela, dok kao veliku prednost ističe belgijsku međuregionalnu saradnju kao model koji bi Balkan morao da primeni.
- Katarzyna Ozga (Luksemburg): Kao najveći teret navodi stalne revizorske kontrole, ali hvali to što u Luksemburgu postoje četiri konkursna roka godišnje i mogućnost da producenti usmeno brane projekat pred komisijom.
- Andrea Stucovitz (Italija): Poziva na potpuno ukidanje političkih komisija:
„Umoran sam od komisija koje imenuje ministar kulture, a koje se menjaju svake godine kako se menja vlast. To su navodni ‘stručnjaci’, a meni stvarno nije jasno za šta su stručni. Mi iz industrije treba sami da odlučujemo gde novac ide, po uzoru na Francusku i Belgiju gde komisije čine isključivo filmski profesionalci. A stvar na koju sam ponosan? Otpornost i žilavost naše industrije.”
- Kęstutis Drazdauskas (Litvanija): Upozorava na rigidne budžetske zakone i poziva esnaf na jedinstvo:
„Zakon koji nalaže da se sav javni novac mora potrošiti u istoj kalendarskoj godini u kojoj je dodeljen jeste tihi ubica filmske produkcije. Sa druge strane, ponosan sam na naš Baltički klaster koji okuplja konkurente za istim stolom radi pregovora sa državom. Moja poruka malim tržištima glasi: razgovarajte jedni sa drugima. Znam da se borite za isti novac i da među vama ima sujeta, ali političari nikada neće slušati razjedinjenu industriju. Nešto možete postići samo ako nastupate jedinstveno.”
- Giorgos Linardakis (Grčka): Zalaže se za decentralizaciju fondova van velikih centara:
„Kada snimamo van Atine, moramo dovesti kompletnu ekipu, što projekte čini preskupim. Regije moraju razviti sopstvene fondove i baze filmskih radnika.”
Ono na šta sam ponosan u Grčkoj jeste potpuna transparentnost – pravila su jasna, podaci su javni i sistem pruža jednake šanse svima
Susret producenata u Herceg Novom šalje pouku da privlačenje stranih koprodukcija ima pun smisao samo onda kada domaći zakoni štite nezavisnog producenta, kada se birokratija svede na minimum, i kada se filmski radnici udruže kako novac ne bi ostajao u bankama, već završio na filmskom setu.
U Herceg Novom je u toku treće veče 39. Filmskog festivala. Na Kanli kuli prikazuju se filmovi „Skejtbording nije za djevojčice“ i „Pukotina u ledu“. Na Forte mare publika može pogledati ostvarenja „Promised Sky“ i „Truly Naked“. U selekciji dokumentarnog filma na repertoaru je šest ostvarenja, dok studentska selekcija donosi sedam naslova. Pored toga, na programu je i predstavljanje biografske serije „Pupin“. Iz bogatog pratećeg programa izdvajamo ekskluzivni razgovor sa holivudskim glumcem Džonom Sevidžom, kao i stručni program filmske industrije.