Veliki bend za veliko vreme: Fontaines D.C. u Beogradu
Kako smo se proveli na koncertu?
Povezano
„Ne volim mnogo da pričam. Nadam se da će vam naredna pesma reći dovoljno“, kazao je Grian Čaten beogradskoj publici, a Fontaines D.C. su zasvirali Favourite.
I zaista, poslednjih dana se osećamo kao miljenici ovog čudnog i mračnog univerzima. Fontaines D.C. su znali da će svirati istorijski koncert, ljudima koji će ući u istoriju. Tako su i nastupili – punog srca.
Irski bend održao je koncert u Hangaru Luke Beograd, u organizaciji Charm Music i Lampshade Media. Za mene, njihov nastup je, na neki način, bio pun krug. U martu 2025. godine, na koncertu Darka Rundeka i Big Band RTS-a, jasno se osećalo da je među mojim sugrađanima zavladalo retko i dragoceno osećanje: nada. Više od godinu dana kasnije, sve ono što smo priželjkivali se obistinilo: zato su Fontaines D.C. došli u pravo vreme, na pravo mesto. I bila je privilegija slušati ih!
Fontaines D.C. su pevač Grian Čaten, gitaristi Karlos O’Konel i Konor Karli, basista Konor Dejgan i bubnjar Tom Kol.
Bend na vrhuncu svog stvaralaštva
Koncert nije mogao da počne drugim rečima do: „čestitam“. Grian Čaten je odmah postavio ton večeri. Ukoliko su na svom nastupu u Beogradu prošle godine u junu bili pomalo uzdržani i distancirani (sve vreme zvučeći besprekorno), sinoć su dali sve od sebe da s nama podele energiju slavlja.
I pre nego što se bend pojavio na bini, atmosfera je bila električna, uz povike svih parola koje su obeležile prethodne dve godine u našoj zemlji. Fontaines D.C su „probili led“ pesmom Tongue s novog albuma Dopamine Chamber, koji je nedavno objavljen. U pitanju je njihov četvrti album, koji donosi zaokret u zvuku benda uvek spremnog da eksperimentiše i razvija svoju muziku u neočekivanim pravcima.
Usledile su tri energične numere s ranijih izdanja: Here’s the Thing s albuma Romance (2024), Nabokov s remek-dela Skinty Fia (2022), a zatim i Boys in the Better Land s debitantskog albuma Dogrel (2019), ujedno i njihov prvi veliki hit.
Nakon „zagrevanja“, prelomni trenutak koncerta bilo je novo obraćanje Griana, koje nas je, iznova, učinilo ponosnim, usijalo naše emocije i podiglo atmosferu do gotovo sakralnog raspoloženja. Marianne, pesma koju su nam baš tada zasvirali, možda se može uporediti s Enjoy the Silence sastava Depeche Mode. I uživo je jasno da je u pitanju stvar koja će se slušati i za 100 godina, ali i da uplivi synth-pop i new wave zvuka odlično pristaju Fontaines D.C. poetici. Uglas smo pevali i Jackie Down the Line, numeru zarazne melodije i ubitačnih stihova.
Set-lista za beogradski koncert bila je miks najvećih hitova i pesama s novog albuma, a na slikovit način je dočarala neverovatan raspon ovog benda. Oni mogu da zvuče kao mračan, propovednički post-punk, kao nežan, obgrljujući pop-rock, razigran i ciničan brit-pop – ili kao hipnotišući dark synth. Ali u svakom žanrovskom izletu, zbog neverovatnog pesničkog dara i specifičnog glasa Griana Čatena, zadržavaju svoj identitet i ono nešto „magično“ što ih čini generacijskom muzičkom pojavom.
U nekim numerama, Fontaines D.C. zvuče neverovatno „tvrdo“. Pre svega, A Hero’s Death uživo postaje apokaliptični pesnički performans, nalik bujici koja nadire iza brane koja samo što ne pukne. Big Shot su svirali u nešto drugačijem aranžmanu (možda grešim) i pesmi su dali grunge prizvuk koji ju je učinio još silovitijom i zlokobnijom – ali na najbolji mogući način.
Nasuprot tome, nove pesme – pre svega Mimesis, You Miss Me, Happy For You i pomenuta Marianne – zvuče veoma mellow: rastopljeno i slojevito, prateći lirički pomak ka ogoljavanju romantičnih odnosa, komplikovanih osećanja, kriza i zavrzlama koje svakome od nas donosi potraga za ljubavlju. Bend je premijerno uživo izveo i Demolition, koja me podseća na najbolje dane indie muzike i takozvanog „milenijalskog optimizma“.
In the Modern World je prava stadionska himna, balada koja nije nimalo patetična, već jednostavno iskrena, zaodenuta u melodiju na koju je nemoguće ostati ravnodušan.
Nakon eksplozivnog hita Starbuster, bend je završio zvaničan deo seta, a zatim su izašli na bis s još tri velike pesme.
Meni lično je najsnažniji momenat koncerta bilo izvođenje numere koja otvara novi album: Six Shot Morning. Na početku zvuči kao uvod u tehno set na kojem će uslediti najjače „krcanje“. Onda nas glas Griana Čatena uvodi u distopijski svet koji je ni manje ni više nego naša realnost. Bas i klavijature nas zatim vode na pravu „vožnjicu“, koja nikada ne prestaje da bude, kako je to sam Čaten opisao: „katastrofalno upozorenje“.
Poslednja pesma koju su odsvirali bila je balada Where Is Gone? u kojoj se izdvaja stih: there’s no way I’m going back to how I feel. Nakon kolektivne katarze koju smo doživeli, nema nazad.
Posle toliko godina loših vesti, konačno je vreme da idemo u korak s 21. vekom. Konačno je vreme za dobre stvari.
Kao zaključak, reči Miloša Dašića, koji je za City Magazine sve odlično sročio: „Ovako bi trebalo da zvuči dobra muzika, jer je ovako, uostalom, oduvek i zvučala, progresivno, melodično, veliko, zalutalo i zapetljano u svojim putešestvijama, ali uvek spremno da pronađe svoj put do cilja. Fontaines D.C. su taj veliki rokenrol bend ovog našeg vremena“.
Fotografije: Katarina Stefanović