„Ali“: Ubi me prekratka reč

U redovima tih malih ali ubojitih, ima jedna stvar koja zauzima posebno mesto. Moj trenutni favorit i neprijatelj broj jedan: veznik “ali”. Mala, troslovna, ni po čemu posebna reč, koja se odomaćila u sred mnogih rečenica, smestila se, zavladala. Nit’ kraće reči, nit’ moćnijeg sredstva za obesmišljavanje apsolutno svega. Mentalna gumica, verbalni brisač svega onoga što mu je prethodilo. Prefinjena reč na kojoj se dobijaju nervni slomovi, raskidaju veze, daju otkazi. Super je torta, ali malo preslatka, a? Sjajno si ovo uradila, ali je l’ možeš da završiš još jednu sitnicu? Sjajan posao, svaka čast na samostalnosti, ali možda ubuduće da radiš sa timom? Genijalna ideja, ali ko će to da ti kupi? Divno mi je da provodim vreme sa tobom ali… Podržavam te u svakoj odluci ali… Stvarno je bilo super, ali… Pre ili kasnije, jedno od svih izrečenih “ali” će biti katalizator svih onih prećutanih, a onda ne znam šta bih vam rekla. Spremite se na Pandorinu kutiju iz koje izlazi sve živo i neživo što je potisikivano predugo.
Znam da komunikacije jesu minsko polje onako generalno, i da je lako biti čovek, svakako da nije. Nije baš lako ni snaći se sa sobom i drugima, svim izrečenim i svim podkontekstima, čak i pod pretpostavkom da niste sebični i da imate dovoljne empatije za sagovornika, a koristiti “ali” prečesto je posebno zeznuta stvar. Imati “ali” za svaku dobru stvar i genijalnu ideju, znači biti “ali” tip čoveka, što dalje znači da neprestano igrate na onoj granici koja je opasno blizu katastrofe, i da ako je to modus operandi po kom funkcionišemo, zapravo ne znamo da iskreno pohvalimo, da se stvarno divimo, i onako zapravo oduševimo i podržimo i volimo bezuslovno čak i ako je glupo. I jednom će neko “ali” biti fatalno, i nemojte da posle bude da nisam rekla i upozorila. Znam i to da ga je teško izbaciti, i ne morate baš svako, neka su i sasvim logična, samo hajde bar da pokušamo da razmišljamo o drugoj strani kada ga izgovaramo.

Jer je za tu drugu stranu, za našeg sagovornika, ono signal, malo crveno svetlo koje mu blinka direktno u oči da sledi važniji deo rečenice i verujte da će samo taj after-ali deo da upamti i da će ga boleti, jer sve što kažete pre toga, postaje nebitno, u trenutku kada “ali” stupi na scenu. A kada se to desi, atmosfera se menja, odakle vrtlog komunikacije vuče samo na dole jer koliko god racionalno da pristupimo celoj rečenici u paketu, emocionalni odgovor je uvek isti, i jednak je fokusiranju na drugi deo rečenice koji obično nosi lošije vesti. Ne kaže Urban Dictionary za džabe da je veznik “ali” samo odlaganje neizbežnog. Ili ga recite odmah, bez ulepšanih uvoda, ili bogamu prećutite, pa recite drugom prilkom.

Zato apelujem na oprez sa “ali”. Krhko je i zato handle with care, sa velikom pažnjom, i na svoju odgovornost, ili jednostavno, da svima bude lakše, svako “ali” koje planirate zamenite sa “i”. Ili učinite svima uslugu i prosto nemojte da kažete ništa, zaustavite se. Nije lako, zahteva za početak da se malo više razmišlja o osobi prekoputa, koja treba da primi informaciju, ali jebiga, ko je rekao da je lako biti dobar čovek, i bolja verzija sebe ka kojoj svi težimo. A ako ste ikada imali tu ideju, onda početi odavde. Da se na prvom mestu “ali” izbaci iz upotrebe. Može da ostane eventualno ako će ga pratiti najgenijalniji superlativ koji možete da smislite. “Sjajno si ovo uradila, ali zaista mislim SJAJNO!” To je jedino “ali” koje prihvatam.