Verovatno ste ovo i sami do sada već shvatili ali, godine prolaze. Nervoznim korakom ili ne, nije toliko bitno. Momčilo je lepo pitao “jesmo li srećniji, jesmo pametniji”, i ne znam šta mu vi odgovorite, i na šta pomislite, ali meni se čini da ne razmišljamo dovoljno na tu temu. A bitno je. Dan po dan nas krcka, ili mi njih i tako završismo na pragu 2020. bez da znamo kako se to dogodilo, a svejedno ostajemo više opterećeni onim što će tek (možda) biti, i sasvim minimalno promišljamo kako se osećamo spram svega onoga što se jeste dogodilo. Šta smo naučili, šta nas je usrećilo, koliko smo napredovali? Kraj decembra se svaki put pokaže idealnim za to i nešto kao dobijanje knjižica na polugodištu. Presek stanja i ocene za red, rad i disciplinu, samo što u ovom scenariju, nemamo trojku iz matematike a pet iz književnosti, nego smo možda bili malo nespretniji u međuljudskim odnosima, ali smo zato mnogo više radili na sebi. Sledeće godine ćemo da probamo drugačije, ionako samo što nije.
A ova je nekako duplo važna. Dekada je pri kraju i ako je nekada bilo vreme da se malo posložimo sami sa sobom, otvorimo prozore sa pogledom na more, popravimo one kroz koje duva, i obustavimo promaje u glavi i telu, to je sada kada ova simetrija okruglog broja prosto poziva da počnemo blještavo i grandiozno, ako treba i ispočetka, što da ne. Tu na red dolaze detaljne liste i planovi, novogodišnje odluke (za koje još uvek tvrdim da je vreme kad god i po mogućstvu i pre Nove godine) ali evo i jednog predloga. Da ovaj put probamo malo drugačije.
Umesto nestabilnih planova kako biti bolji, zdraviji, organizovaniji, uspešniji kada se obrnemo još jednom oko Sunca, hajde da se vratimo par koraka unazad, i odamo priznanje sebi da u nečemu već jesmo dovoljno dobri i uspešni. Umesto da boldujemo sve što smo propustili da uradimo, podvlačimo gde smo to (opet) omašili, crvenimo šta “nikako nikad više kunem se poslednji put”, možda da se fokusiramo na sve ono što jesmo – uradili, postali, stvorili. Na šta smo to stvarno ponosni, na koga smo uticali, od koga učili, kakvu smo mini revoluciju pokrenuli. Niko ne pravi Best of najboljih pesama da bi skrenuo pažnju na sve one koje su bile loše, nego da one dobre pospe šljokicama i zahvali im se na divnim trenucima, pa zašto to ne bismo uradili i sami za sebe? Tokom prethodnih 365 dana ma kako grozni ili genijalni bili, svako je uspeo u makar jednoj stvari i jedino to treba slaviti.
Zato retrospektive. Da nas podsete na sve ono lepo, a dodatna štelovanja i popravke će već doći. I znam, teško je prestati sa planovima kako biti bolja verzija sebe, i ne treba, i verovatno ni sama nikada neću prestati da pravim sopstveno više biće, ali shvatite ovo kao vrlo jednostavan trik. Kao dobru podlogu. Neophodan pretkorak. Kao zagrljaj samom sebi i “bravo, uspeli smo” od osobe koju najviše volite. U tom, predlažem i još nešto. Da umesto plana sa dvadeset tačaka, metodom slučajnog izbora ili još bolje meditacijom odaberemo samo jednu reč koja će biti naš vodič, i prema kojoj ćemo se brižno odnosti u narednoj godini, da bude energija koju treba da prenesemo. Ja ne umem da meditiram (na listi je) pa sam morala da konsultujem word of the year generator koji kaže da je moja reč “da”. Ne znam šta da mislim o tome i koliko da mu verujem jer svakako već jeste, ali da vidimo.
Ovaj put imamo priliku da sve napravimo onako baš gigantski i kroz godišnju i decenijsku retrospektivu. Zato hajde onda da stavimo zvezdicu na svako novo iskustvo, a znak uzvika na sve trenutke u kojima smo se iskreno smejali i koristimo ih kao legendu za narednu godinu. Dosta je za početak, i nije ni glupo ni kliše. Jer tek kada popakujemo na papir šta nas je to stvarno istinski radovalo, i gde se nalazimo na sopstvenoj mapi, možda uočimo i neku tajnu vezu između svega i otkrijemo da možda ama baš ništa nije onako kako smo planirali da bude, ali se iz toga rodilo nešto drugo prelepo, i neki novi mi, još lepši.
