Hoće li žena koja je bila idol generacija ostati naš večiti simbol lepote?

Ne znam da li mlađe generacije uopšte znaju za Oliveru Katarinu, niti hoće li je pamtiti. Ali u našoj kući, od bake i dede pa sve do nas mlađih, ona je uvek bila ona lepa tema oko koje nije bilo rasprave. Nismo polemisali o tome da li je dobra glumica, pevačica ili lepa žena, u njoj smo svi, bez izuzetka, videli pojam slobodne, nestvarne i moćne žene.

Kako treba da izgleda idol generacija?

Vreme ima neobičan način da prekriva stvari. Zaborav polako hvata i najveće umetničke biografije, pa je i sama Olivera Katarina godinama živela u tišini, sklonjena od reflektora i velikih platna, sve do onih kasnijih povrataka koji su nas podsetili na njen sjaj. S druge strane, pesme koje je pevala, od „Đelem, đelem“ do „Niške banje“ toliko su srasle sa ovim podnebljem da ih mnogi danas doživljavaju kao staro narodno blago koje je tu odvajkada, gotovo zaboravljajući čiji ih je glas učinio besmrtnim.

Zato pitanje da li će ostati večiti simbol lepote i idol svima ostaje otvoreno pred vremenom koje dolazi. Ali u našoj kući, to pitanje ne traži odgovor, ono je odavno rešeno. Moja mama i ja se načelno slažemo kada je reč o umetnosti, iako dolazimo iz različitih svetova.

Ona slabije poznaje ovu modernu scenu koju ja pratim, dok ja još manje znam o svemu onome što je obeležilo njeno vreme. Zbog toga često umemo da zađemo u duge rasprave u kojima svaka čvrsto drži svoju stranu.

Pa ipak, postoji to jedno mesto gde sve naše generacijske razlike jednostavno nestanu – ime Olivere Katarine. U tom trenutku sve što je moderno gubi značaj, a mama i ja pevamo i igramo zajedno, baš kao dve najbolje drugarice.

Kada su u pitanju mlađe zvezde, jednostavno kao da sam više otvorena za kritiku, smatram da je to pogrešno, iako i ja kritikujem. Potrebni su nam idoli, i idoli su ljudi, ali ako shvatimo da su naši superheroji zapravo ljudi sa manama i greškama (da nisu bezgrešni), lakše će nam biti da ih sledimo i da verujemo da svaki krivudav put možemo preći, a ne ispraviti!

Ja sam divljenje prema Oliveri Katarini nasledila. Prvo ga je nosila moja baka, a onda ga je preuzela mama, prenoseći na mene priču o ženi koja je u jedno ukočeno, još uvek patrijahalno vreme unela drskost, šarm i nesputanu slobodu.

Kad sam bila tinejdžerka gledala sam film ‘Skupljači perja’ i bila oduševljena njenim glasom i lepotom, ona me je hrabrila da i u teško vreme žena može sve… Mnogo godina mi je bila idol. Imitirala sam je, pela se na stolicu, oblačila široke haljine, igrala i pevala…

Ispovest jedne mame

Gledajući mamu dok se priseća kako stoji na stolici u širokoj haljini i peva, shvatila sam da Olivera nije bila samo zvezda sa ekrana. Bila je inspiracija mladim devojkama da se oslobode, motiv da se pusti glas i obuče najlepša haljina.

Život građen na daru i prkosu

A iza tog utiska stajao je neosporan, raskošan dar. Rođena kao Olivera Petrović 5. marta 1940. godine u Beogradu, diplomirala je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Već od prvih koraka u Narodnom pozorištu u ulozi Koštane, preko komedije „Put oko sveta“ Soje Jovanović i filmova Miće Popovića, Puriše Đorđevića i Vatroslava Mimice, nosila je u sebi snagu koja se retko sreće.

Kada je 1967. u filmu „Skupljači perja“ Aleksandra Saše Petrovića odigrala zanosnu Lenče, osvojila je ne samo svetski žiri u Kanu i nominaciju za Oskara, već i parisku „Olimpiju“ u kojoj je održala čak 72 uzastopna koncerta. Osvajala je nagrade u Veneciji i Moskvi za ulogu grofice od Albe u filmu „Goja“, igrala u dramama „Derviš i smrt“ i „Uzrok smrti ne pominjati“, a decenijama kasnije vratila se na veliko platno u filmu „Čarlston za Ognjenku“ (2008).

Između tih vrhunaca stajale su i decenije tišine i osamljenosti, o kojima je sama pisala u autobiografiji „Aristokratsko stopalo“ i zbirci pesama „Beli badnjaci“. Kada se 2017. godine ponovo pojavila u Kanu na projekciji Kan klasici i otpevala „Đelem, đelem“, podsetila je svet na ono što je naša kuća sve vreme znala: da prave zvezde nikada ne gube svoj sjaj. Za svoj umetnički rad nagrađena je i Nušićevom nagradom za životno delo 2020. godine.

Preminula je 21. jula u 87. godini, nakon kraće bolesti, ostavljajući iza sebe trag koji ne bledi. Vreme će nastaviti da teče, a mlađe generacije će, nadam se, nastaviti da slušaju njene pesme negujući našu narodnu tradiciju.

Priznaću da se nije jedino moja mama pela na stolice i glumila Oliveru Katarinu, to sam radila i ja! Moja omiljena izvedba bila je pesma „A što ti je, mila kćeri“, jer sam uz tu numeru mogla da se igram sa rasponom svog glasa jednako kao i sa imitacijom njenog lika. I dan-danas to ponekad uradim u društvu: oraspoloži me, razbudi i razmrda moje glasne žice, a i pošteno nasmeje ekipu.

Zato će sve te pesme i ti filmovi za nas uvek imati isto lice i isto ime. Olivera Katarina bila je i ostala spona našeg doma, dokaz da emocija, pesma i autentičan dar mogu da povežu majke i kćeri čak i onda kada o svemu drugom u umetnosti misle potpuno drugačije.

Jugoslovenska kinoteka često prikazuje filmove u kojima glumi Olivera Katarina – pratite njen repertoar i uskoro ćete ih tamo pronaći!