Svi već vrlo dobro znamo da modni trendovi dolaze i odlaze. Nekada, realno i često, idu u krug uz male varijacije na temu i čini se da je jedina konstanta upravo promena. Retko kad se jedna stvar zadržava i infiltrira u popularnu kulturu i kolektivnu svest na način da prevaziđe modu kao takvu i postane simbol. Visoke štikle su jedna od tih retkih stvari.
Osim što fizički dodaju na visini (i dužini nogu), štikle su simbol moći i snage. Ako ćemo preciznije, simbol seksualnosti i moći koju ona sa sobom nosi, a istoriju visokih potpetica definisale su mnoge žene iz femme fatale kategorije. Na prvi pogled, nema dakle priče o tome da je jedan element njihove privlačnosti i onaj “seks sve prodaje”. A šta ako ih tako doživljavamo samo zato što su nas tako naučili?
Koliko puta smo u toku poslednjih godinu dana čuli priču o tome kako se ženstvenost i seksualnost redefinišu, o tome na koji način Generacija Z posmatra i konzumira, reaguje na svet oko sebe? Zajedno sa tim, tu su i naslovi tipa – “da li ću ikada ponovo želeti da se obučem za posao”, ali i – “štikle su izgubile svoju moć”. Osim što nisu.
Pardon, nisu kod svih.
Iako bi mnogi magazini želeli da u to poverujemo, svet još uvek ne čine samo pripadnici Generacije Z i ma koliko principi na kojima funkcionišu bili poprilično izvestan pravac budućnosti, oni još uvek nisu ni blizu toga da budu jedini pravac koji važi u sadašnjosti.
Istina jeste da je potražnja za štiklama još i pre pandemije bila u blagom opadanju, kao i to da su nekada legendarni brendovi u čije su se etikete klele čitave generacije – kao što su Louboutin i Manolo – odavno počeli da prave kako i udobnije modele cipela, tako i patike. Više ne postoji ozbiljan brend koji ne vija it model patika isto koliko vija i it model torbe (da, Balenciaga je tu zaista na pionirskoj poziciji). Pripišite ovo porastu popularnosti athleisure i leisure wear koncepta. Činjenici da mnogi ljudi u svetu nisu videli kancelarije više od godinu dana, ili tome da je oblačenje za posebne prilike bilo koje vrste (posao ili nečije venčanje, potpuno je svejedno) bilo skrajnuto… Pripišite ga tome što je Billie Eilish postala zvezda generacije na potpuno suprotan način od svih svojih prethodnica, a bagami i većine vršnjakinja. Ali, nemojte zaboraviti da na svaku akciju, dolazi jednaka reakcija – baš kao što je Billie iz „džakova“ nedavno uletela u korset.
I tako, baš kao što je neke jednostavno baš briga, drugi jedva čekaju da se vrate u dobro ukrojene komade, svetlucave stvari i – visoke štikle.
Nakon skoro godinu dana u nekoj vrsti zatvora, ljudi jedva čekaju da se ponovo bace na ekstravaganciju, na ono što im je bilo zakinuto. Ne znam ni sama koliko puta sam čula ili pročitala nešto o tome koliko je nekom dozlogrdilo da gleda i nosi casual autfite (i neizbežne trenerke). Isto toliko puta sam čula priče tipa “nosim štikle po kući i kad nigde ne idem.”
Ja sam jedna od tih. Od onih koje štikle / crveni ruž / haljinu nosim po kući ako nemam gde drugo. Ne svaki dan – iako se ponekad malo brinem da iz mene raste neka nova Norma Desmond – ali u trenucima kada ih se zaželim. Na kraju krajeva, zar nije to ono što je oslobađajuće i najbolje kod cele ove industrije? Kad i ako mi nešto treba – stoji mi na raspolaganju, bez prisile i moranja.
I ne, nekada mi zaista nije bitno što ne mogu da potrčim ili prošetam po Kalemegdanu u svojim sandalama. Nisam ih zato ni kupila. Neke poslovične čizme su made for walking, neke zaista nisu.
odbijam da mi neko drugi govori šta za mene treba, a šta ne treba da bude „gotovo“ i zato nek mi niko ne dira štikle i mesto koje zauzimaju. stvarno ili fiktivno.
Iako ćete me teško videti kako se penjem po Dedinju u 10 ujutro na štiklama od 10 cm, a vrlo često ću se i u najformalnijim prilikama pojaviti u ravnom, za mene štikle nisu i nikada neće biti mrtve. Neka simbolika ličnih mitologija je večna. Sigurna sam da nisam usamljena u tome iako me uopšte ne interesuje šta će sledeće da uradi Carrie.
