„Oblačenje može biti zadovoljstvo samo po sebi. Neki ga opisuju kao beg od stvarnosti. Lično, smatram da je ono više put do samospoznaje.“
“Ova godina nas je naučila koliko je zabava važna za naše mentalno zdravlje i ako lepa haljina može da učini da se osećate makar malo bolje u ovom mizernom svetu, ne treba je zanemarivati.”
Požuda na prvi pogled. Nekontrolisana, opojna, moram-odmah-da-te-imam požuda. Prepoznaš je odmah, na isti način na koji prepoznaš nekog za koga znaš da ni pod razno neće biti dobar za tebe. Za druge, vi ste bizaran spoj, sa upozoravajućim znakom „kratkotrajna romansa“. Ali to uparivanje, ta osoba, prosto čini da se osećaš dobro. Sada i ovde. Imala sam ovaj osećaj nedavno, kada sam ugledala haljinu i odmah je kupila (iz očiglednih razloga nisam mogla da je probam) u second handu. Koktel metalik-roze nebrendirana haljina bez bretela iz osamdesetih koja čini da se osećam kao da ulazim na audiciju za Quality Street.
Potpuno fenomenalno? Potpuna katastrofa? Odgovor na oba pitanja je: da. Ako još uvek niste shvatili, ova haljina je skroz over the top i ni malo se ne izvinjava zbog toga. Minoran detalj: u stvarnom životu nisam dobila nikakav konkretan poziv koji od mene zahteva ovakav rikošet dobrog i lošeg ukusa. (Samo poziv za jednu standardnu večeru za uži krug ljudi, smrzavanje napolju i ćaskanje o apsolutno svemu, osim o vremenu i serijama koje ste nedavno gledali… lakše reći nego uraditi).
Kostimirana drama deluje preterano, budući da su u Londonu i dalje na snazi određene mere. Da li je, zaista? Ovaj šokantan faktor, izmešten iz komfora i konteksta mog svakodnevnog života uopšte, jeste ono što potpaljuje moju želju da se obučem tako sladunjavo. Za večernju varijantu. Dok perem sudove. Bilo gde! Sa bilo kim! (Ili ni sa kim)! Impulsivna kupovina koju sam nedavno prepoznala kao formu revenge dressinga, posebno reinkarniranog za post-pandemiju.
“Haljina je govorila za sebe. Ona je istaknuti simbol transformacije i osvete.”
Ukoliko vam fraza zvuči poznato, iza nje stoji ona kratka crna haljina koja je i izrodila ovaj izraz. Haljinu je dizajnirala grčka dizajnerka Christina Stambolian, a obukla je princeza Dajana 1994. godine na Vanity Fair žurci u Serpentine galeriji. Zanimljivo je da je ta ista haljina visila u njenom ormanu, nikad obučena, tri godine pre te večeri. Smatrana je previše smelom, previše otvorenom, previše ne-kraljevskom. Ovo je haljina koja privlači pažnju: gola ramena, istaknut struk, dubok dekolte, dužina iznad kolena. Njeno prvo pojavljivanje u javnosti desilo se tačno onog dana kada je javnost saznala da su princ Charles i Camilla Parker-Bowles imali aferu. “Želela je da izgleda kao million dolara,” otkrila je Dajanina bivša stilistkinja Anna Harvey, “i zaista jeste izgledala tako”. Kako ona osećala te noći? Besno? Uznemireno? Usplahireno? Izgubljeno? To niko ne zna, a uopšte nije bilo važno ni tada, ni danas. Haljina je govorila za sebe. Ona je istaknuti simbol transformacije i osvete; u tom strašnom trenutku kada bi nekim ljudima instinkt prirodno rekao da se povuku iz straha o tome šta će drugi misliti o njima u momentu kada su najranjiviji. Ne – ovo je bio outfit koji je odbijao samosažaljenje, koji je prosto zahtevao zabavu i frivolnost. Prepravljeni scenario.
