„Mama, držim te da ne padneš“: Vedrana Vukojević o izložbi fotografija u Karmiru
Prozor u svet umetnice.
Povezano
Neke rečenice nam zauvek promene živote – umetnici Vedrani Vukojević su nežne reči njenog sina bile polazna tačka za prvu prodajnu izložbu fotografija u Karmiru (Prizrenska 4a), koja će trajati do 25. juna.
Vedrana Vukojević je fotografkinja čije radove odmah prepoznajemo, jer nose emocije, uhvaćene u trenutku, kroz svetlo, boje, obrise i pokrete. Bude nam sećanja na međutrenutke, na prolaznost i delikatnost svih naših stanja, na vreme koje je moguće zadržati, uprkos tome što je krhko i neuhvatljivo.
Vedranina prva ljubav je film i to se jasno oseća na njenim fotografijama, nalik kadrovima iz neke šire priče koja nas poziva da je dopišemo i izmaštamo.
Režija je dodatno produbila i proširila njen umetnički senzibilitet – imali smo priliku da dublje zaronimo u njen vizuelni svet kroz muzičke spotove koje je režirala za Buč Kesidi, Zoi, Šajzerbiterlemon, Gazorpazorp… Takođe je radila modne kampanje i editorijale za brojne brendove i magazine.
Izložba u Karmiru je prozor u svet ove umetnice, ali i prilika da njeno stvaralaštvo podržimo i učinimo delom svog malog, ličnog univerzuma.
U susret izložbi, s Vedranom razgovaramo o njenom umetničkom putu.
Vedrana Vukojević o prvoj prodajnoj izložbi fotografija
Možete li da nam bliže predstavite koncept izložbe – zašto baš naziv „Držim te da ne padneš“?
Naziv izložbe „Držim te da ne padneš“ nastao je iz ličnog trenutka. U godini koju je obeležio veliki bol, dok sam uspavljivala sina, koji je tada imao godinu i po dana, rekao mi je: „Mama, držim te da ne padneš.“ Sećam se koliko me je trglo to što je tako mali, a tako jasno i pravilno izgovorio „DRŽIM TE“. Nisam pala. Te reči su me trgle i postale, nešto poput mantre.
Kada sam kasnije razmišljala kako da nazovem izložbu, intuitivno mi je došla baš ta rečenica. Bilo mi je važno da se na posteru naglasi slovo Ž, jer je upravo u toj reči sadržana sva snaga i emocija trenutka iz kog je naziv nastao.
Kako bi opisala svoj pristup fotografiji?
Istrajan, opsesivan i iskren.
Šta te je privuklo kad si prvi put uzela fotoaparat u ruke?
Privukla me je želja da moj način posmatranja sveta približim drugima, ali i da sama shvatim šta je to što vidim i kako vidim. Što sam više fotografisala, to sam bolje videla.
Danas, dok sam se vozila autobusom, videla sam čoveka kako u plavoj majici kosi travu, dok su oko njega cvetali grmovi ružičastih ruža. Odmah sam taj prizor zapisala, jer mi je i kada fotoaparat nije pri ruci važno da zabeležim ono što vidim, sa ciljem da ću te prizore jednom oživeti, bilo kroz režiju ili fotografiju
Na koji način se razlikuje tvoj rad kada radiš komercijalne projekte i kada radiš „za svoju dušu“?
Iskreno, toliko volim svoj posao rediteljke i fotografkinje da ne pravim veliku razliku između komercijalnih projekata i rada „za svoju dušu“. U oba slučaja mi je važno samo da imam prostora da učim, rastem i da se igram.
Koji fotografi su tvoji uzori – i šta te još inpiriše a nije vezano za fotografiju?
Smatram da je sve vezano za fotografiju, čak i kada na prvi pogled nije. Kada čitam knjigu, odmah je vidim kao scenu koja se odigrava ispred mene. Isto mi se dešava kada mi neko prepričava neki događaj. To me dovodi do filma kao mog najvećeg izvora inspiracije, jer briše granice sa našim ličnim sećanjima, širi svest i najbliži je snovima.
Imaš li neke neostvarene želje – šta bi volela da fotkaš, a još nisi?
Želim da režiram filmove i da kroz njihov nastanak i razvoj paralelno pravim fotografske knjige koje pričaju priču o procesu.
Fotografije: Vedrana Vukojević