Zaboravite na keto i paleo dijetu, čajeve za post, Ozempic injekcije i ostale trendove u ishrani, jer ako ste ekološki osvešćeni, a uz to ste i pripadnik generacije Z, trebalo bi savesno i što manje da jedete. I, što ste osvešćeniji, a želite da sačuvate planetu i život na njoj, na kraju biste mogli da prestanete da unosite hranu. Ili, ipak, ne?
Odgovor potražite u jednom od najkontroverznijih ostvarenja na Slobodnoj zoni, Club Zero, nagrađivane austrijske rediteljke Jessice Hausner, sa kojom smo razgovarali pred premijeru njenog filma u Beogradu.
Jessica Hausner
Film Club Zero, smešten u elitnu srednju školu i u fokus stavlja grupu učenika koji, indoktrinirani učenjima o ishrani nove profesorke, počinju da jedu sve manje i manje, da bi na kraju prestali da unose hranu. Uvek je zanimljivo razgovarati o zdravlju i dobrostanju, pogotovo danas kad svi navodno znaju sve o ishrani. Kako ste vi došli na ideju da snimite film o tome, šta vas je inspirisalo da ga snimite?
Razmišljala sam o legendaroj priči o Frulašu iz Hamelina (Pied Piper of Hamlin), koji je otimao decu kako bi kaznio odrasle građane tog grada, koji su ga izdali. Slično kao u Club Zero, film se bavi temom nastavnika koji zavodi dobronamerne učenike, dok njihovi roditelji nisu u stanju da vide opasnost. Postavlja se pitanje roditeljske odgovornosti, jer učenici izgledaju kao da dobrovoljno prate nastavnika, tražeći pažnju i smisao u svojim životima.
Poster filma Club Zero
Da li je film inspirisan i nekom realnom pričom?
Mladi ljudi se danas bore za svoju budućnost, koja je ugrožena klimatskim promenama. Odrasli treba da ih slušaju i razumeju njihovu potrebu za tim da deluju odmah, kako bi sprečili još veću štetu. Inače, mladi mogu postati još radikalniji. Međutim, radikalnost vodi ka većoj netoleranciji i agresiji. Ovaj trend već vidimo u našem društvu. U filmu Club Zero ekstremni stav grupe čak dovodi do samouništenja.
Šta je bio najizazovniji deo snimanja ovog filma, kasting možda?
Kasting direktorka Lucy Pardee, specijalizovana za traženje mladih glumaca, posetila je mnogo srednjih škola i pozivala mnogo mladih na kasting. Sve je izazovno kad snimate film, jer vam je stalo da sve uradite najbolje moguće, ali je i mnogo zabavno. Uživala sam, posebno jer sam radila sa onima koji su prvi put na filmu. Imali su odličnu interakciju i sa Mijom, glavnom glumicom.
Da li ste možda Miju Washikowsku imali na umu dok ste pisali scenario?
Razmišljala sam o njoj u veoma ranoj fazi izrade filma, ali nisam se usuđivala da je zovem, jer sam mislila da je prevelika zvezda da bi radila sa mnom. Ali sam onda gledala film Bergman Island, u kojem ona igra, i zamolila rediteljku da nas poveže. Mia je pristala i eto.
Koliko je film nastajao?
Snimanje je trajalo osam nedelja, priprema znatno duže. Scenario obično pišem godinu dana, jednu godinu ostavim za pronalaženje finansija, jednu za pripremu, snimanje i montažu, i poslednju godinu za prezentaciju i promociju. Uglavnom na filmu radim oko 4 godine.
Radite li trenutno na na novom filmu?
Razmišljam o sledećoj temi i polako počinjem da prikupljam materijal – istraživanje je ključan proces svake pripreme. Mnogo čitam, putujem na razna mesta, razgovaram sa ljudima, pokušavam da skupim što je moguće više informacija o temi koja me zanima. Tek tada počinjem da pišem.
Da li je isuviše rano da nam otkrijete temu sledećeg ostvarenja?
Tema ima veze sa pritiskom da budemo upešni. U zapadnom društvu, koje navodno uživa velike slobode, želim da istražim i pokažem mesta sa kojih dolazi taj pritisak, što je malo komlikovanije jer ne postoji jedna osoba koju možemo da okrivimo, neki diktator ili autoritarna vlada. Ali, postoje pravila koja moramo da poštujemo. Neizrečeni zakoni ponašanja koji određuju da li ćete imati uspeha ili ne, i da li ćete preživeti u ovom društvu, ili ne. Volela bih da pokažem ko su pobednici, a ko gubitnici u našem društvu, šta je fer i za koga, i kako ekonomski sistem u kojem živimo nije blagonaklon prema svima.
Gde pronalazite inspiraciju – u novinama, knjigama, razgovorima?
U svemu tome, posebno u razgovorima sa ljudima koji su povezani sa temom. Dosta putujem u potrazi za odgovorima.
Imate li običaj da razgovarate sa publikom nakon prikazivanja filma?
Voilm da posetim nekoliko premijera i da prisustvujem Q&A radonicama. Volim da razgovaram sa publikom nakon što pogleda film i to smatram delom života jednog filmskog ostvarenja. Ako pogledate i moje ostale naslove, videćete da su veoma otvoreni za interpretaciju, što se nekim ljudima dopada, a nekima ne. Nakon prikazivanja se uvek povedu velike diskusije o filmu i često postoje veoma oprečna mišljenja u njegovom tumačenju.
Jeste li gledali neki film o ishrani dok ste spremali film?
Svi filmovi o ishrani, jedenju ili kuvanju, uglavnom su o ljubavi prema hrani.
Možete li da nam preporučite neku knjigu o ishrani, a koja je povezana sa Club Zero filmom?
Ne mogu da preporučim nijednu knjigu koja je usko povezana sa temom filma. Pročitala sam ih mnogo dok sam spremala Club Zero, i mnoge se bave intermitting fastingom. Pomenula bih jednu koja mi se svidela, roman The Vegetarian, korejske autorke Han Kang. Knjiga govori o sve većoj izolacji osobe koja odluči da se hrani vegeterijanski.
