Ponedeljak, utorak, isto, isto, isto, subota, pa nedelja. Dan pred dan D, odnosno svaki prvi i mnogima najomrženiji dan u nedelji koji znači rano buđenje, jednu, pa drugu kafu, doručak kako kad, u idealnom slučaju postepeno upadanje u haos, proklinjanje načina na koji smo proveli vikend i naposletku mirenje sa životom. Jer, šta nam drugo preostaje? Ako ste izabrali da vikend provedete tako što ćete se odmoriti, verovatno vam se nedeljom uveče po glavi vrzmaju misli: “Što nisam radio/la nešto produktivnije?” Ukoliko ste u subotu izašli i preterali: “Što se nisam odmarao/la kad sam mogao/la?” I dok tako vrtimo potencijalne i proživljene scenarije u glavi, radne obaveze preuzimaju kormilo i voze nas u ritmu poljuljanog fokusa do kraja nedelje.
“Devetopetaši”, ovaj članak je namenjem posebno vama, mada kako god da vam posao i smene izgledaju, sigurno je da sa vremena na vreme upadate u burnout, službeno prepoznat kao medicinska dijagnoza milenijalsa, svađe sa rokovima i produktivnošću. Postoje trikovi kojima možete poboljšati radni dan, ali postoje u našim glavama, isto tako i mnogo češće pitanja: Kako savršen posao izgleda i da li uopšte postoji?, pa do onog koji zahteva pozamašnu dozu samosuočavanja i hrabrosti: Da li je vreme da date otkaz?
Osmočasovno radno vreme je teoretski davno prezaviđen koncept, dok u praksi ostaje vodeći konstrukt poslovanja. Javile su se i ideje o radnoj nedelji od četiri dana, pa do one od samo jednog. To nismo mi, to je nauka! Deluje da kao društvo zapravo pravimo jedan divan i zavidan progres, nažalost, ponovo, samo teoretski. Jer čak i sada kada rad od kuće preti da preuzme presto, dolazimo zapravo do novog problema – radimo bez radnog vremena.
Pitali smo psihološkinju Anu Protulipac, ispred Psihološkog Jezgra Centar, o balansu između poslovnog i privatnog, produktivnosti i bitnosti odmora.
Iako se u poslednje vreme puno govori o balansu između posla i života, deluje da se zapravo sve više zatrpavamo obavezama. Kako postići tu uravnoteženost?
Uravnoteženost nije univerzalna. Ono što je za nekoga previše obaveza, za nekog drugog može biti sasvim u redu. Zato je važno pronaći svoju meru, u skladu sa svojim kapacitetima i zahtevima sa kojima se suočavamo. Sopstvenu uravnoteženost možemo postići tako što ćemo slušati sebe i obraćati pažnju na to kako se osećamo u odnosu na situacije u kojima se nalazimo. To nije uvek lako jer su mnoge obaveze, kao što im i ime kaže, “obavezne”. Tada možemo pomoći sebi tako što ćemo postaviti prioritete i realna očekivanja, kako ne bismo bili pod pritiskom. Kada govorimo o balansu između posla i života, pored zaposlenih, važnu ulogu imaju i karakteristike posla i poslodavca. U tom smislu, poslodavci takođe mogu pomoći svojim zaposlenima da usklade poslovne i privatne obaveze tako što će biti spremni da čuju i ispoštuju njihove zahteve. Naravno da nije moguće prilagoditi se različitim potrebama svih zaposlenih, ali je moguće pružiti im veću slobodu i fleksibilnost i time umanjiti stres. Uvažavanjem rezultata koje zaposleni postižu poslodavci takođe mogu pozitivno uticati na odnos koji će zaposleni imati prema poslu. Granice između poslovnog i privatnog života postaju sve manje jasne, posebno u režimu rada od kuće, usled čega se dešava da se ove dve sfere života konstantno prepliću. Ono što u toj situaciji može biti od pomoći jeste uspostavljanje jasnije strukture, kao i radnog vremena koje je odvojeno od privatnog života.
Odakle potiče težnja da smene i dalje traju osam sati, budući da iako smo fizički prisutni na poslu, izvesno je da nismo u stanju da konstantno budemo fokusirani na rad?
Težnja da smene i dalje traju osam sati nastavak je prakse koja je prisutna godinama unazad i koja podrazumeva princip “osam sati rada, osam sati odmora i osam sati sna”. Nekada je osmočasovno radno vreme predstavljalo napredak u odnosu na period kada su ljudi radili mnogo više. I dalje se dešava da zaposleni rade prekovremeno i da su stalno dostupni za poslovne obaveze. Međutim, u poslednje vreme se sve više istražuje produktivnost i zadovoljstvo zaposlenih kada rade manje sati dnevno, kao i manji broj dana u nedelji. Neke kompanije su već uvele ovakav režim rada, dok određene države to pokušavaju sistemski da istraže i implementiraju na širem, državnom nivou. I dalje nije u potpunosti jasno da li je ovakav režim rada primenljiv za sve profesije. Takođe je potrebno utvrditi da li postoje negativni aspekti ovakvog načina rada, kao što je na primer pritisak zaposlenih da za manje sati moraju postići posao koji se do tada radio sporije ili uz duže pauze. Ova tema je svakako veoma aktuelna, posebno zbog toga što je u mnogim profesijama sve prisutniji režim rada od kuće, posebno zbog pandemije koronavirusa, usled čega se gubi jasna granica između radnog i slobodnog vremena.
Koliko smo zapravo produktivni i koliko bi uopšte trebalo da radimo?
Produktivnost zavisi od više faktora kao što su osobine i stanja zaposlenih, zadovoljstvo zaposlenih, karakteristike posla, radni uslovi, atmosfera na poslu, organizaciona kultura… U kontekstu teme o kojoj razgovaramo, svakako je povezana i sa odnosom rada i odmora. Verujem da ne možemo uvek sami birati tempo kojim ćemo raditi, ali možemo pažljivo slušati sebe kako bismo se odmorili onda kada nam je to potrebno. Kada osetimo umor, pad koncentracije, potrebu da promenimo aktivnost, kada počnemo da pravimo greške i slično, verovatno je vreme da napravimo pauzu. Ovo se odnosi na organizaciju svakodnevnih aktivnosti na poslu, ali i na prepoznavanje potrebe da nam je potreban godišnji odmor ili generalno manje obaveza.
Većina nas se oseća neproduktivno kada se odmara. Kako se izboriti sa ovim osećajem? Koliko je odmor važan?
Čini mi se da jedan od razloga može biti to što se odmor i lenjost često poistovećuju. Kroz odrastanje i vaspitanje obično nas uče da budemo vredni i da ne gubimo vreme, a mi to neretko automatski usvajamo. Usled tog uverenja može se desiti da osećamo krivicu kada se odmaramo. Međutim, ukoliko obratimo pažnju na svoje stvarne potrebe za odmorom i vrednujemo sve ono što smo do tada već uradili i postigli, možemo lakše “dozvoliti” sebi da se odmorimo, bez razmišljanja o tome da li smo neproduktivni. Ne samo što je to zdravije za naše fizičko i mentalno zdravlje, već ćemo nakon odmora biti i produktivniji.
Multitasking je nauštrb fokusiranosti postao osnovna disciplina modernog društva. Koliko naše mentalno zdravlje trpi u savremenim sistemima i kako to promeniti?
Multitasking na neki način zahteva još veću koncentraciju od fokusiranosti na “samo” jednu aktivnost, jer uključuje više paralelnih radnji. Usled toga se više umaramo i postoji veća verovatnoća da ćemo nešto pogrešiti ili zaboraviti, ali i da nećemo imati vremena da zastanemo kada nam je potrebno. Ovakve situacije mogu dovesti do iscrpljenosti, pada energije, gubitka motivacije, osećaja smanjene efikasnosti i bezvoljnosti, što mogu biti znaci sindroma sagorevanja. Sindrom sagorevanja predstavlja produženi odgovor na hronične emocionalne i interpersonalne stresore na poslu. Sagorevanje ne nastaje odjednom, već se razvija postepeno. Zato je važno pratiti kako se osećamo i reagovati na vreme i na taj način voditi računa o svom mentalnom i fizičkom zdravlju.
