Čak i kad vam se čini da nemate šta da date, uvek skupite poslednji atom snage i budete sve što je potrebno vašoj osobi. Čak i onda kada niste sigurni da neko vidi vrednost vašeg truda, opet napravite čudo da se ta osoba oseća barem malo lepše. Taman kada odlučite da se nećete trošiti više – ne možete da dopustite da je vašem partneru teško i delite sa njim teret, i po cenu toga da nećete imati snage za sledeći korak.
Da li se prepoznajete? Da li pokušavate da spasite vašu voljenu osobu od lošeg dana, raspoloženja ili života? Da li uvek imate spreman odgovor, savet, predlog koji će ih sigurnim koracima navesti na luku ljubavi u kojoj ih čekate vi – vi, kojima nikad ništa nije teško, sve dok vlada mir?
Niste usamljeni. Empatija, koliko god retka vrlina u današnje vreme, opstaje pod naletom panike od promena, uprkos raznim strahovima. Empate često ulaze u ulogu spasioca. Od davljenja u problemima, koji su nekad imaginarni, a nekad stvarni, oni će vam pomoći da se ne osećate nemoćno.
I zaista, kada bi prihvatili njihovu ruku spasa, i popeli se stepenicama samosabotaže do dela gde je bezbedno dopustiti ljubavi da olakša pritisak, ceo podvig bi bio junački. Tako bi problemi, pesimizam i nezainteresovanost morale da preuzmu neko drugo značenje, daleko lakše i prijatnije, jer uz podršku, empatiju i mir zaista možemo sve.
A da li želimo to?
Pravi problem nastaje otporom prema pomoći i shvatanjem empata da ne mogu da promene, spasu i izbave one kojima je u redu da budu tu gde jesu, koliko god da se žale i govore da žele suprotno. Ljubav mora da podrazumeva prihvatanje, ali to neminovno nosi i neka očekivanja. Koliko god paradirali stavom da ništa ne očekujemo, a sve dajemo bezuslovno, ipak, i empatija mora da ima svoje granice. Zato što ne možemo da pomognemo nikome ko otvoreno ne traži i ne koristi našu pomoć.
Kao jedan član odnosa, lakše nam je da objektivno vidimo situaciju druge strane i da uvek imamo spremno rešenje. Ali rešenje nije uvek traženo i, najčešće, odbijanje pomoći može da probudi ljutnju, tugu i bol kod empatične osobe koja je samo želela da pomogne. I spasi.
Da li spašavamo drugu osobu ili ideju o tome kako odnos treba da teče i da se razvija? Da li rešavamo probleme u životima drugih ili pak kontrolišemo ishod situacije, tako da živeli su bezbrižno do kraja života bude jedinstveni epilog? Da li zaista verujemo da, ako učinimo sve što je u našoj ljudskoj moći, možemo da zaustavimo lekcije i put koji autentično mora da prođe druga strana?
Najčešće se, kao empate, i bojimo da priznamo da nas plaši odbijanje pomoći, jer – u kojoj ulozi se onda nalazimo? U ulozi pasivnog posmatrača? U ulozi realiste ili mutiranog optimiste? Da li empate mogu da se osete voljeno čak i onda kada se ne daju konstantno i bezuslovno? Možda ljubav ne može da se spašava, vadi iz bunara i menja pod pritiskom.
Možda možemo da prihvatimo da je naša osoba svoja u svim svojim izazovima i mračnim fazama. Možda empatiju možemo da kanališemo u saosećanje i otvorimo prostor za iskrenost prema sebi. Koliko toga što dajemo drugima, bez pitanja, treba da poklonimo sebi i ponekad iskoristimo savet koji nam nikad ne fali za druge i kažemo nama samima: „Biće sve u redu, prestani da brineš“.
Tekst: Ceca Živojinović
Fotografije: Pinterest
