Sve češće mislim na reči Huberta de Givenchyja o tome da se danas kolekcije prave kako bi se prodavale torbe i cipele i o tome kako neki dizajneri prikazuju “nemoguću, suludu odeću” umesto da “razmišljaju o životu jedne žene” i onome šta je za isti potrebno (o ovome je kao o prioritetu čini mi se poslednja razmišljala Phoebe). Istini za volju, potpuno se slažem da je to već dugo opšti princip po kom funkcioniše industrija – koliko će se ovo promeniti zbog pandemije i sve većem okretanju tzv trendless estetici, pokazaće nam vreme – ali mislim da smo, kao potrošačko društvo, prešli i na novi nivo igrice i da nam više fantazija o jednoj haljini ili kolekciji nije dovoljna. Količina koja nam je potrebna za fiks je porasla i sada podrazumeva i vrlo jasno postavljenu lifestyle iluziju. Ovo, rećićete mi, nije ništa novo i istina jeste da je svako ko je ikada video Versace šoljice ili Fendi ćebe svedok tome. Ono što jeste novo je činjenica da odeća u celom scenariju igra sve manju ulogu i da smo došli do toga da modni dizajneri danas od svega što prodaju, najmanje prodaju stvari koje se mogu obući.
Sklona sam mišljenju da je diskusija o tome da li je ovo dobro ili ne postala bespredmetna i da stanje treba jednostavno prihvatiti pa se umesto jecanja za prošlim vremenima, okrenuti ka budućnosti i tome kakvu sliku u njoj želimo (mene ako pitate, svakako uključuje principe po kojima funkcioniše JW Anderson u brendu Loewe). Ne bih imala ništa protiv da obrnemo pun krug, moda je na kraju krajeva ciklična stvar. No, kako smo stigli dovde? Do tačke u kojoj polja žita i lavande znače više nego bilo koja – istina prelepa – haljina koja je po njima prošetala? Modni kritičari već nekoliko sezona pričaju o tome kako je odeća kao takva pala u zapećak i kako je vreme za povratak na stare vrednosti i pandemija se smatra katalizatorom koji će ubrzati ovaj proces ali se, i dalje, senzacije prodaju bolje od svega.
Odeća, svaka odeća, a pogotovo ona skupa sa sobom nosi i premisu o određenom načinu života. Nekada su najviše klase živele od jutra do sutra u odeći visoke mode i danas sa pravom možemo reći da ona u svom izvornom obliku više ne postoji iz prostog razloga što ne postoji ni način života koji je pratila. Prva osoba koja je shvatila da skupa haljina podrazumeva više od same haljine bio je Charles Frederick Worth, prvi kreator visoke mode (neki bi rekli i njen otac), a njegovim stopama krenuli su i njegovi naslednici. Dior je prodavao ideju o ultimativnoj prefinjenosti i sublimiranoj ženstvenosti koja ne podleže zakonima praktičnosti. Yves Saint Laurent nas je vodio na svoja imaginarna putovanja i za ulazak različitih kultura u mejnstrim učinio više nego ijedan drugi pojedinac. Cardin nas je vodio u svemir, Paco Rabanne u svoju viziju budućnosti.
Da li ste primetili da dizajneri danas ne nose titule kreatora već “kreativnih direktora”? Upravo to je, verovatno, stvar koje govori najviše. Setite se kako je Slimane ušao u Saint Laurent i redizajnirao sve od imena do butika, pa tek onda odeću. Ipak, Slimane je dizajner koji je zanat pekao sa samim Yvesom, a zatim Dior Homme stavio na mapu svakog insajdera (i dobio možda neprevaziđeni kompliment činjenicom da je Lagerfeld smršao četrdesetak kila da bi, kako je rekao, mogao da nosi njegova odela za Dior). Ako takav poznavalac same odeće istu pravi po formuli za koji god brend radio, kako to treba tumačiti?
Jacquemus je, sa svoje strane, čist zeitgeist. Možda smo – sigurno jesmo – te siluete videli već sto puta, realno, videli smo i lavandu u Provansi ali način na koji oni u njegovoj režiji izazivaju emocije je n.e.o.d.o.l.j.i.v. isto koliko i kosa Gigi Hadid kada njom zamahne na njegovoj reviji. Upravo ta izvedba, način na koji je u stanju da komanduje našim osećanjima čini ga jednim od najuspešnijih kreativnih direktora svog i našeg vremena. Ovo, na svoj način, ne raduje modne znalce koji su pasionirani obožavaoci odeće kao takve – ali nema poente negirati da je upravo to vrli novi svet mode.
