Da li ste primetili da je januar postao zvaničan mesec body shaminga?
Januar je. Približava se i famozni 10. kada se većina Srba tradicionalno vraća na posao (ili bar vraća u punom kapacitetu). Sezona kolektivnog prejedanja koja zvanično počinje u decembru – neki bi rekli čak i novembru – se završava, a na njeno mesto dolazi dijametralno suprotna ali jednako ekstremna potera za “zdravijim navikama”. Već sama ova smena dve krajnosti koja ne dopušta ni balans ni zlatnu sredinu lako se može protumačiti kao crvena zastavica ali hajde da preskočimo temu zbog čega nam je polarizovano razmišljenje poput nacionalnog sporta i koncentrišemo se na malo uže polje. Na kraju krajeva, ova tema je sve samo ne lokalna.
Svi smo nekad pravili novogodišnje odluke i liste. Dajem desnu ruku da se na svakoj od njih bar jednom našla i sledeća stavka: ove godine ću skinuti xy kilograma i održati idealnu težinu, hraniti se zdravo (šta god to nekom značilo) i vežbati.
Na papiru, sasvim legitiman cilj.
U praksi? Pa, hajde da se ne lažemo, vrlo često je proizvod spoljnih faktora koji nam govore kako takvi kakvi jesmo nismo dovoljno dobri za život kakav želimo. New Year – new you, zvuči poznato, zar ne? I gle, kao po komandi se do maksimuma pojačavaju priče (čitaj: reklame) u stilu “od sutra počinjem dijetu”, “bolje da krenem da skidam kile koje sam nabila/o za vreme praznika” i sl. Sve zamaskirano u dobre namere „da nam se pomogne“ da postanemo zdraviji, privlačniji, uspešniji zadovoljniji… Dopišite sami.
Nisam gunđalo i apsolutno ne pretendujem da bilo kome govorim kako ne treba da radi na sebi. Moj problem sa celom ovom januarskom akcijom (i diet culture uopšte) nema nikakve veze sa tim da treba ulagati trud da bi se postigao određeni cilj, kao ni sa tim da ciljeve treba i postavljati i postizati. Sopstvene i autentične ciljeve. Realne ciljeve. Ciljeve koji će učiniti da se zaista osećamo bolje.
Odbijanje da se osećamo loše zato što od našeg lošeg osećaja neko pravi (ozbiljne) pare ne bi trebalo da isključi želju da se bude zdrav, naravno.
Ali čini se da kompanije koje nam poturaju drastične prekonoćne promene ishrane i načina života apsolutno ignorišu bar 2 činjenice u vezi sa zdravljem. Prva je da osim fizičkog postoji i jednako važno psihičko zdravlje, da su ta dva neodvojiva kao i to da se ni do jednog ni do drugog ne stiže ponižavanjem sebe i drugih. Sledeća je da su “idealni” zdravstveni parametri – baš kao i recepti za sreću u životu – u velikoj meri individualni, te da jedan aršin ne valja svima.
Umesto obrazovanja i pomoći da svako nađe svoju meru, u januaru smo zasuti oglasima i ljudima koji samo potenciraju već poznatu post-prazničnu depresiju (oprostite mi na laičkom frljakanju izrazima, znam da nije svaki pad raspoloženja depresija). Ukoliko se osetite i lošije nego inače što niste u ovoj novoj postali novi vi – pa, ovim oglasima je to i cilj.
Zdrava ishrana i redovna fizička aktivnost su neosporno dobre za nas ali jednostavna količina i jačina ove vrste poruka u januaru vrlo lako preplavljuju i drže nam glave ispod vode.
A šta ako bi postojao i neki drugi način? Šta ako bismo ove godine prestali da se ponašamo kao da je najviši cilj sopstvenog života poništiti onaj prethodni i naučili da sa sobom, svojim telom i posledično hranom izgradimo zdrav i funkcionalan odnos u kom ćemo, čak, i uživati?
Takozvani anti-diet pokret polako postaje sve jači, a sa njim i njihova osnovna poruka: vreme je da odbijemo unosnu i često seksističku propagandu koja nam govori da ne valjamo i da naučimo da verujemo u sebe, onakvi kakvi jesmo.
Nisam za veličanje debljine, niti za normalizaciju toga da ljude koji ne mogu da izvedu pet čučnjeva nazivamo zdravim. Ali vrlo dobro znam da ima ljudi koji na prvi pogled imaju više kilograma nego što im to društvo „nalaže“, a da su daleko zdraviji od nekih koji deluju “idealno tanki”. O pojmu skinny fat smo pisali odavno, vaga kao ni to kako neko izgleda u helankama nisu i ne mogu biti pokazatelji zdravlja. Čak ni onog fizičkog, a kamoli psihičkog.
Ukoliko ste ikada posetili neki od sajtova ili instagrama koji se bave poremećajima u ishrani, jedna od prvih stvari koju ćete primetiti u komentarima jeste upravo rečenica da su ljudi dobijali najviše komplimenata za svoj “zdrav” izgled upravo kada su bili najbolesniji (osim u slučajevima poodmakle anoreksije koja jeste očigledna).
Dakle, hajde da prvo pokidamo tu krivo spojenu kariku da je biti tanak isto što i biti zdrav, a zatim i onu da ako nismo društveno prihvatljiva optimiziovana verzija sebe (koja možda uopšte nismo mi) ne zaslužujemo da volimo sami sebe i dobre stvari u životu.
Potpuno sam svesna činjenice da je ovo daleko lakše reči nego učiniti. Ja sama imam problem da prihvatim određenu estetiku i da, estetika mi je i dalje veći problem za prihvatanje od zdravlja. Znam zvuči grozno i licemerno ali zapravo sam iskrena do koske, a ko hoće neka se ljuti.
Razumem i poštujem činjenicu da čak i da neko nije zdrav, taj neko nikom ali ama baš nikom na ovom svetu ne duguje da postane zdraviji. Mogu čak i da odem dotle da kažem kako priznajem činjenicu da je naša – posebno ženska – fobija od debljine u stvari proizvod patrijarhata i njegovih opresivnih načela po kojima devojke i žene treba da budu sitne, tanke, nežne, krotke i – tihe.
Ovo je moj način da vokalizujem problem koji osećam kako lično tako i globalno.
Priznajem da nisam još uvek imuna na januarske nalete “zdravih poruka” ali jesam uspela da samu sebe ne maltretiram kao svake Nove godine što nisam presrećna svojim telom (čitaj: težinom), a odustala sam i od gubljenja težine isključivo “u ime zdravlja” kada se nalazim u medicinski sasvim zdravom opsegu i po analizama koje jesam uradila sasvim jesam zdrava. Tri kile manje me neće učiniti zdravijom. I iskreno, zadovoljna sam ovim korakom koji me vodi bliže odlukama koje će me učiniti srećnijom tako što ću svoje telo ceniti više umesto da ga kudim.
Što i vama želim.
