Odrasla sam na reklamama za kreme protiv bora na kojima su devojke od dvadesetak i tridesetak godina. Kada je Lancôme devedesetih prekinuo legendarnu saradnju sa Isabellom Rossellini zato što je prešla u “drugi age box” nisam ni trepnula. Niti sam imala dovoljno godina da shvatim zbog čega, niti mi je bilo čudno. U to vreme, gotovo sva lica na kampanjama bila su jednako mlada, cela stvar mi se nije činila ni malo problematičnom.
Premotavam u sadašnje vreme i stvari se jesu promenile. Da li su se promenile dovoljno je drugo pitanje, i na prvi pogled većina bi verovatno odgovorila sa “da” zato što je pomak napravljen u poslednjih desetak ili čak samo pet godina ogroman.
Zaista, „Ageing is in“ poruka je koja nam sve češće čujemo.
Tu su sve genijalne perennials, Paulina Porizkova, supermodelice iz devedesetih kojima je svet danas ništa manje opsednut bilo da “izgledaju kao avioni” ili da im se lični opis promenio poput Lindi Evangelisti, šlag na torti su milanske Sciure… Primetićete da je sve što sam upravo nabrojala linkovano, tj da smo o svima napisali bar ponešto. Stojim iza svake te napisane reči, moje ili tuđe. Čak se i Isabella na blic vratila u svoju Lancôme porodicu koja je se onomad odrekla.
Ok, žene preko četrdesete godine su definitivno na mapi i trebalo bi da smo svi srećni zbog toga – i jesmo. Ali onda se nekako odmah provuče onaj neizostavni izraz kako su ove gorepomenute i mnoge druge žene iz javnog života, “ostarile dostojanstveno”. Na prvi pogled, ništa loše. Svakako bolje nego da se ženske godine smatraju sramotom. Ipak, ne mogu da se ne pitam šta dođavola, uopšte treba da znači “stariti dostojanstveno”?
Svima je jasno da se to u praksi ne odnosi na to šta znaju, rade ili kako se ponašaju već na to kako izgledaju. Pomalo kao kad se neka žena naziva hrabrom ako se skinula, a ne ulazi u manekensku konfekcijsku veličinu. Tako su Andy McDowell, Helen Mirren, Jodie Foster i Sharon Stone posebno dostojanstvene što su se na crvenom tepihu u Kanu pojavile neofarbane sede kose. One to zaista i jesu – i prelepe su – ali sama činjenica da je ovo vredno posebnog pomena je ogledalo toga kako se kao društvo odnosimo prema temi.
Nedavno se Julia Fox takođe pojavila na crvenom tepihu sede kose. Pardon, u “sedo” (realno, pre bi se reklo srebrno) ofabane kose, uz puna usta poslovične “pravde za bore” kako u intervjuima tako i na tiktoku.
Lepo. Muka joj je od anti-ageing etiketa. I nama je. Osim što ih u svoja četiri zida gutamo i sve pitamo “da li ima još”, baš kao i ona.
To je potpuno razumljivo i nema ama baš ničeg lošeg u tome što neko želida izgleda najbolje moguće što može. Važi i za javne ličnosti isto koliko i za obične smrtnike. Ipak, Julia Fox ima trideset i dve godine i kosu ofarbanu u srebrno. Njena poruka na prvi pogled izgleda i važno i ispravno ali kakvo to starenje nam se savetuje da prigrlimo?
Iz ličnog iskustva mogu da kažem sledeće: nisam se osećala isto sa trideset i dve i danas. Tada sam tvrdila da je botoks nešto što ne želim da probam iako sam uveliko koristila hemijske pilinge. Farbala se nisam ali nisam ni imala sede. Letos sam prvi put probala botoks, a kosu farbam i posebno mi je zadovoljstvo kada retkim prilikama sednem na stolicu nekom ko nije moj stalni frizer i čujem reči “baš vam je lepa kosa, zdrava, ali Vi se ne farbate.” Ha. As if.
Niti se pravdam, niti izvinjavam. Izgleda, eto, da mi polazi za rukom da “starim dostojanstveno”. Možda ću sa pedeset izgledati kao J.Lo (sigurno neću), možda ću kad pređem šezdesetu izvoditi joga poze u cipelama sa platformom kao Andie McDowell za poljski Vogue (tek to nema šanse), možda ću sa preko osamdeset biti nazvana “privlačnom i dostojanstvenom” kao Jane Fonda (pre će se desiti da izdam vhs sa vežbama).
E, tek za to što neću mi ne pada na pamet da se pravdam.
Nedavno je izašlo poslednje štampano izdanje magazina “Allure” sa Jennifer Aniston na naslovnoj. U intervjuu koji prati editorijal u vintage Gucciju iz Tom Ford ere, Aniston je izjavila kako se bolje oseća danas sa pedeset i tri nego što se osećala sa dvadeset ili trideset. Verujem joj. I sama se danas osećam neuporedivo bolje nego sa dvadeset. Sa druge strane, samo slep ne bi primetio post-produkciju koja je (prekomerno) urađena kako bi izgledala što mlađe – po meni, pogotovo na naslovnoj, izuzetno neuspešno. Teška artiljerija, verujte mi.
Fonda, MacDowell i Aniston, baš kao i Sharon Stone na naslovnoj za Vogue Portugal sex issue predstavljaju ono što se smatram uspešnim iliti dostojanstvenim starenjem. Nema sumnje da izgledaju neverovatno dobro. One su slika i prilika zdravlja (koje pripisuju zdravom načinu života) i potpuno natprosečnim statusom (čitaj bogatsvu) koji direktno utiče na njihov način života i sve što praktikuju da bi izgledale kako izgledaju. Suština je zapravo gorka: one su otelotvorenje pobede nad starenjem i zato ih slave.
Ako neki ljudi (žene?) stare uspešno, ko to tačno stari neuspešno?
Ako je suditi po tome što vidimo u medijima, neuspešno stari većina “običnih smrtnika”. Ne ulazim u to koliko su različiti uslovi u kojima žive “obični smrtnici” (iako bi trebalo) ali, kako god da živimo, posebno je uvrnuto i pogrešno pripisivati odgovornost za to kako se fizički stari na pojedinca, kao da se radi o tome da li će neko prevariti partnera ili udariti svoje dete.
Starenje je privilegija iz mnogih razloga. To bi svima trebalo da nam uđe u glavu. Sa druge strane, servira nam se da je ta privilegija problem umesto da kolektivno učimo da ga prihvatamo čak i ako nikada nećemo uživati u svakom njegovom aspektu.